Maradona je ludovao uz moju trubu!

„Dva sata nije prestajao da igra uz našu muziku. On je pozitivan i otkačen, sedne na minut da se odmori, pa skoči i nastavi da đuska“, ispričao je on

Dejan Petrović odavno važi za najboljeg trubača na svetu, a zvuci njegove trube nisu ostavili ravnodušnim ni Moniku Beluči, Dijega Maradonu, Džonija Depa, ali i mnoge druge svetske face. U razgovoru za VIP, Dejan je otkrio po čemu će pamtiti žurku na kojoj je svirao Maradoni, kako se priprema za predstojeći koncert u Centru „Sava“, ali i zbog čega je rešio da nakon 19 godina okupi orkestar svog pokojnog oca Miće Petrovića.

Za nekoliko dana vas očekuje koncert u Centru „Sava“. Kako teku pripreme, da li ima treme, ili jedva čekate da zasvirate pred Beograđanima?

- Jedva čekam da se pojavim na sceni jer uvek kada imam solistički koncert u Beogradu moram da uradim nešto novo. Nestrpljiv sam jer želim da vidim kako će publika reagovati na eksperiment koji pripremam sa mojim bendom. Svaki izvođač misli da je idealno ono što radi, a ja verujem da ćemo na koncertu upriličiti veče narodne muzike za pamćenje. Ne čekam toliko da izađem na scenu, koliko da se sve završi i čujem reakcije ljudi.

Po čemu će taj koncert biti poseban?

- Po svemu što smo do sada radili. Koncert smo posvetili narodnoj muzici i pokušali smo da obiđemo celu Srbiju, pa ćemo svirati muziku iz Vojvodine, Vranja, zapadne Srbije... Sviraćemo dosta kola i narodnih pesma, a biće i mnogo iznenađenja.

Obradili ste pesme različitih žanrova, a svirali ste i klasične, rokenrol, džez numere. Šta kažete kada vas ljudi pitaju koji je vaš muzički pravac?

- Sviramo pravac Dejana Petrovića i njegovog „Big benda“i nijedan bend ne svira na način na koji mi to radimo. Kada me pitate koji je to pravac, rekao bih pravac „Vrtloga“. To je naša lična karta, ali to nije ni etno, ni džez, ni rokenrol, jer ima svega. To je ono što

mi osećamo.

Otkud to da jedan trubač, koji potiče iz trubačke porodice, sluša rokenrol?

- Rokenrol je muzika koju sam kao klinac zavoleo. Tačno je da sam odrastao na zvuku trube i na narodnoj muzici, ali sam uporedo voleo i da slušam

rokenrol.

Jeste li prvo naučili da svirate rokenrol ili narodnu

muziku?

- Imao sam šest godina kada sam dobio trubu i tada mi je služila kao igračka. Sa osam godina sam sam naučio da sviram pesmu „Jutros mi je ruza procvetala“i dugo sam svirao samo tradicional ne narodne pesme. Počeo sam da eksperimenti šem kasnije, a nastupao sam sa mnogim rokenrol bendovima. Dva puta smo svirali na „Egzitu“, pet puta na „Bir festu“, svirali smo tamo gde nijedan narodnjak nije i publika nas je uvek dočekivala ovacijama.

Ne krijete da vam je otac bio najveći uzor u profesionalnom smislu. Koliko vam je nedostajao kada ste osvojili „Zlatnu trubu“u Guči i kada ste dobili titulu prve trube sveta?

- Na postoji bitan datum u mom životu kada mi nije nedostajao. Falio mi je kada mi se rodila ćerka, kada slavim svaki svoj rođendan, dane poe minjem profesionalne uspehe. Kada mi se nešto lepo desi, uvek pomislim na njega. Nedostaje mi na svakom koncertu, a svaki put kada sviram so laže koji sam učio od oca pomislim na njega.

Kako ste naučili da se pomirite sa gubitkom?

- Ljudi kažu da je bol prolazan, a to nije tačno. Istina je da to nikada ne prolazi, nego ljudi samo nauče kako da žive s tim. Nisam se pomirio sa njegovim odlaskom, niti ću se ikada pomiriti, ali što bi se reklo u mom kraju: „Silom se na boga ne može“.

Da li je tačno da ste zbog trube bežali iz škole i da su vas roditelji kaznili tako što su vam zabranili da svirate?

- To je tačno jer sam u jednom periodu popustio u školi, a roditelji su mi oduzeli trubu i nisu mi je vratili sve dok nisam popravio ocene. Morao sam uporedo i da budem dobar đak i dobar muzičar. Sa 14 godina sam ostao bez oca, sa 15 sam radio uveliko svakog vikenda, završavao srednju elektrotehničku školu i na neki način sam počeo da izdržavam porodicu.

Da li vam je žao što ste morali tako brzo da odrastete?

- Kada upadneš u tu kolotečinu, počneš da radiš i razmišljaš i boriš se kao odrastao čovek, bez obzira na to što si i dalje dete. Žao mi je samo što sam propustio stvari koje su mojim drugarima bile normalne jer kada su oni išli na fudbal, ja sam išao kući da vežbam. To je sve život, a verovatno je meni tako bilo zacrtano. Ne žalim se jer sam ostvario sve svoje snove. Ne mogu da zamislim današnju decu da to rade.