Još čujem vrisak dece i majki u logoru
Jelena Radojčić Buhač iz dečjeg ustaškog logora odvedena na gazdinstvo Crne legije
Još čujem vrisku dece i majki koje su ustaše razdvajale u logoru Stara Gradiška. To su slike koje ne blede.
Tim rečima za „Alo!“počinje svoje sećanje na logoraške dane Jelena Radojčić Buhač, danas vitalna 85-godišnja baka Jela, koja je kao sitna sedmogodišnja devojčica i sama oteta iz majčinog naručja. Iako je zahvaljujući tom razdvajanju preživela ustaški pokolj u logoru, još je bio veoma daleko kraj njenim mukama u krvoločnoj NDH.
Nakon što su je zahvaljujući akciji Diane Budisavljević izveli iz najozloglašenijeg dela ustaškog logora, Jelena je sa starijim bratom Živkom i devetomesečnim bratom Ilijom prešla u drugu zgradu, gde su im časne sestre dale slamaricu za spavanje. Seća se da se sa Živkom i nekoliko malih rođaka zavukla ispod bratovljevog kaputića, a da je maleni Ilija smešten na spratu sa ostalim bebama. Uskoro su ih sve poterali na voz, ali su pre toga dobili za obrok paprikaš, ručak kakav nisu pojeli od početka rata.
- Moja rođaka Mara od 11 godina nosila je mog Iliju kad smo ušli u marvin vagon. Kad smo konačno stigli nekako u Zagreb, časna sestra mi je uzela Iliju, a mene su za to vreme ošišali do gole glave i okupali. Tata mi je kupio neki materijal od kojeg se nisam odvajala, pa mi je mama u nekom trenutku od njega na ruke sašila suknju i bluzu, a Iliji haljinicu. To sam tad obukla. Za brata Živka više ne znam gde je, a ustaše su upravo pronele mog Iliju na nosilima, okupanog i obučenog u onu maminu haljinicu. Sedeo je. Tako znam da nije bio toliko bolestan da mora da leži. Tad sam ga zadnji put i videla. Jela zna da su ustaše masovno uzimale decu bez evidencije, ali i dalje traži svog brata Iliju. Ako je ostao živ i usvojen, bio je suviše mali da išta zapamti. Tu je samo beleg koji je dobio po rođenju, po kojem bih mogla da ga pronađem. Crven, smežuran oko dva santimetra, sa leve ili desne strane na slepoočnici. Seća se da je bio plavušan, verovatno da je imao i plave oči.
- Mene tako samu odvode u Ludbreg, gde su nas hrvatske porodice razgrabile. Uzela me je neka žena za komšinicu koja joj je rekla da pokupi jednu devojčicu. Onako bosa i ošišana završila sam u Slokovcu. Kad sam ušla u kuću, ta gazdarica je počela da plače jer sam veoma mala i neće imati nikakve koristi od mene. Neko je čak dobacio „biće ti dobar poštar“. Sutradan sam dobila konopnu haljinu i nisam je skinula do 1945. Gazda je bio ustaša Crne legije, a gazdarica se zvala Mara. Bilo ih je dvanaestoro u kući.
Čuvala je svinje. Kad bi prošao sveštenik, pokrivala je suknjom kaljave bose noge da bi mu rekla: „Faljen Isus“. Kad je izgubila svinjče, gazda ju je krvnički istukao kamdžijom po leđima, tako da su joj ostale urezane masnice koje su dočekale njenu mamu kad su se srele 1944. Taj gazda joj je redovno pretio da će da je zakolje ako je nađe u štali da spava. Vodili su je redovno na misu, gde je jednom naletela na brata Živka u crkvi i nisu se više razdvojili. Gazdarica ga je uzela da živi sa njima.
Nikada se nije igrala, čuvala je krave, svinje, sakupljala voće. Tukao ju je svako, a ona ih je zvala „majko“, „tetak“… Sve je bilo mukotrpno i tužno. Pošla je u školu, ali nije imala vremena da uči. Kad joj je majka došla iz Nemačke sa prinudnog rada da je vidi, Jela je čuvala svinje i od straha nije smela da ode da je vidi. Toliko se bojala.
- Nakon oslobođenja vratili smo se u naše selo, ali kuće nije bilo. Ostao je bunar pun leševa, obala zatrpana mrtvima vezanih žicom. Smestili smo se u nečiju kuću, bez igde ičega.
SUTRA: STOJAN SUBOTIĆ:
HTELI SU OD NAS DA NAPRAVE USTAŠKE JANIČARE
Jela zna da su ustaše masovno uzimale decu bez evidencije, ali i dalje traži svog brata Iliju. Ako je ostao živ i ako je usvojen, bio je suviše mali da išta zapamti. Ilija ima beleg od rođenja, po kojem bi mogla da ga pronađe.