Ni reč, ni dečji plač, ni uzdah

Goran Vesić svedoči o potresnim scenama iz izbegličkih kolona

„Dan pošto je kolona izbeglica iz Krajine krenula put Srbije, grupa tada mladih ljudi, uz pomoć opštine Vračar, među kojima sam bio i ja, organizovala je pekare i ugostitelje iz Beograda da spremaju hranu koju smo delili ljudima iz kolone oko Bijeljine“, napisao je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika.

- Proveo sam na putu sedam dana. Ni sam ne znam koliko su tona hrane beogradski ugostitelji, dobri ljudi, pripremili i koliko smo ljudi nahranili, jer mnogima je to bio prvi topli obrok još od Krajine. Ova slika je nastala u trenutku kada sam čekao da dođe naredni kombi sa hranom i dok sam razgovarao sa čovekom iz kolone. Bedž na košulji pripada gradskoj opštini Vračar, jedinoj beogradskoj opštini koja je te 1995. organizovala pomoć za prognane - naveo je on.

- I danas sanjam te dane. Posebno jedan detalj. Dok sam čekao da dođe nova isporuka hrane, hodao sam pored kolone. Neću nikada zaboraviti tu tišinu. Hodate pored žena, muškaraca i dece na traktorima i ne čujete ni jednu jedinu reč. Ni plač deteta, ni uzdah, ni kašalj... Samo tišina. I ljudi koji ćute pognute glave ili gledaju kroz vas prema Srbiji. Tu tišinu dok sam živ neću moći da zaboravim - dodao je Vesić i istakao:

- Ona nas opominje da nikada ne zaboravimo najveće etničko čišćenje koje se dogodilo posle Drugog svetskog rata u Evropi, u kojem je u jednom danu proterano 250.000 Srba, ubijeno nekoliko hiljada, a njihove kuće spaljene kako bi bio uništen svaki trag da su ikada živeli u Krajini. I da se borimo dok smo živi da krivci za ove zločine odgovaraju.

Hodate pored žena, muškaraca i dece na traktorima i ne čujete ni jednu jedinu reč

GORAN VESIĆ