Živećemo na Dvoru jednog dana…
Božić posebno volim. I Danici i meni je veoma važno da našem Stefanu prenesemo duh tog velikog hrišćanskog praznika i svih tradicionalnih božićnih običaja Mnogo je razloga zašto sada ne živim na Dvoru. Ali to ne znači da jednoga dana ponovo neću živeti u kući koju je izgradio moj pradeda Kralj Aleksandar I jer je to moje apsolutno pravo
Krajem decembra 2019. godine, Princ Filip Karađorđević (38), drugi po redu sin prestolonaslednika Aleksandra koji je poput svoje braće rođen u Americi i odrastao u Sevilji i Londonu, u intervju za „Alo!“rekao je da je doneo odluku da se iz Engleske preseli u Srbiju i tako svom sinu Stefanu pruži sve ono što je zbog života van otadžbine bilo uskraćeno njemu. Tada nam je otkrio i da će doći ovde da živi jer je to obećao i patrijarhu srpskom Irineju, koji ga je samo molio da to učini što pre. I učinio je tako, doselio se u Srbiju na Vidovdan.
Kako biste opisali ovih nešto više od šest meseci života u Srbiji?
- Bilo je to lepih, ali izazovnih šest meseci. Selidbe zahtevaju mnogo posla, posebno kada se preseljavate iz države u državu. Danas konačno živimo u svojoj državi, među svojim narodom, a koliko je to lepo i dragoceno zna svako ko je godine i decenije proveo ili provodi daleko od svoje otadžbine.
Koliko se vaš život promenio?
- Naš život u Beogradu se nije promenio mnogo u odnosu na život koji smo vodili u Londonu. Danica i ja živimo mirnim porodičnim životom, potpuno posvećeni našem sinu Stefanu i našim poslovima. Zahvaljujući dobroj poslovnoj karijeri koju sam razvio u inostranstvu, posebno radeći za kompaniju u kojoj sada radim, imam odlične uslove da svoj posao obavljam gde god da se nalazim i tu mogućnost koristim da radim upravo u našoj zemlji. Radim kao finansijski analitičar u jednoj od najrespektabilnijih svetskih firmi koja se bavi investicionim bankarstvom, upravljanjem imovinom i drugim finansijskim uslugama, pre svega sa institucionalnim klijentima. Kao i većina poslova u doba pandemije koronavirusa, i mi smo lišeni odlazaka u kancelariju, čestih putovanja, sastanaka, već svoje poslove uglavnom obavljamo iz svojih domova, onlajn. Naš Stefan krenuo je u vrtić koji se nalazi nedaleko od stana u kom živimo, tako da ga Danica i ja svakodnevno vodimo u vrtić i volimo da šetamo našim divnim gradom. To je naša svakodnevnica. Poslednjih šest meseci trudili smo se da malo obiđemo našu lepu Srbiju, obilazili smo naše divne manastire i crkve, a gotovo čitav avgust proveli smo u Republici Srpskoj i prelepom Trebinju.
Nažalost, godinu za nama obeležila je tužna vest o smrti patrijarha, kada ste ga poslednji put videli? Šta vam je tada rekao?
- Od našeg doseljenja u Srbiju sa patrijarhom smo se veoma često viđali. Možda čak više nego sa bilo kim drugim. On nam je bio velika podrška i oslonac i nije tajna da je presudno uticao na našu odluku da se vratimo u Srbiju. Poslednji put smo se videli dvadesetak dana pred njegovo upokojenje. Bili smo na liturgiji koju je služio, nakon toga na ručku, i bio je sasvim dobrog zdravlja i vidno raspoložen. Živimo u veoma teškim vremenima za sve nas i problemi i izazovi sa kojima se suočavao blaženopočivši patrijarh Irinej nisu bili nimalo laki ni jednostavni. Ipak, uvek je imao blagu reč, bio spreman da pomogne, posavetuje. Pamtiću mnoge naše razgovore, mnoge njegove savete. Nisam o tome govorio do sada, ali neposredno pred smrt, patrijarh mi je poklonio komplet porodičnih odlikovanja dinastije Karađorđević čiji sam nosilac, ali ih nikada fizički nisam dobio. Reč je o kompletu Kraljevskog ordena Karađorđeve zvezde, Kraljevskom ordenu belog orla i Ordenu Krune. Ta odlikovanja biće moja velika uspomena na patrijarha Irineja.
Kako ćete provesti božićne praznike?
- Novogodišnji i božićni praznici su, po mom mišljenju, praznici posvećeni porodici. I ja ih tradicionalno provodim sa mojim divnim sinom i voljenom suprugom. Posebno se radujemo Božiću. To je praznik koji posebno volim i Danici i meni je veoma važno da našem Stefanu prenesemo duh tog velikog hrišćanskog praznika i svih tradicionalnih božićnih običaja.
Mnoge zanima zašto ne živite na Dvoru, kažu, jedini ste princ bez Dvora?
- Mnogo je razloga zašto sada ne živim na Dvoru. Ali to ne znači da jednog dana ponovo neću živeti u kući koju je izgradio moj pradeda Kralj Aleksandar I jer je to moje apsolutno pravo. Za sada sam više nego srećan i zadovoljan što u Beogradu sa porodicom živim u stanu u centru grada i u svakodnevnom sam kontaktu sa našim sugrađanima. To mi omogućava da bolje vidim i doživim svakodnevne probleme našeg naroda, da delim sa njima tu svakodnevnicu, a takav život mi pomaže i da usavršim svoje znanje srpskog jezika.
Oduševili se građane zato što bez dlake na jeziku na društvenim mrežama iznosite stavove po gotovo svim važnim pitanjima za srpski narod. Niste imali problem ni da „odbrusite“novom američkom predsedniku…
- Takav sam upravo zahvaljujući živom i svakodnevnom kontaktu sa našim narodom. Taj odnos je neopterećen protokolom, obezbeđenjem… Takvi su bili i moji preci, posebno Kralj Petar I i Kralj Aleksandar I. Srbi su prkosan i hrabar narod, i zahvaljujući toj našoj osobini mi smo pobeđivali i opstajali nebrojeno puta kroz istoriju koja nam nije bila nimalo laka. Nema razloga da stvari ne nazivamo pravim imenom, postoje trenuci kada moramo biti diplomatični, ali kada je reč o našim unutrašnjim pitanjima i odnosima, moramo biti iskreni i otvoreni jedni prema drugima. Drago mi je što u mom karakteru imam i tu crtu karakterističnu za naš narod, i kao što sami kažete, naši ljudi su to primetili i to im se dopada, a ja sam utoliko srećniji i zadovoljniji.