Beležiti reèi umiruaeih teže je nego leèiti!

Doktorka koja je spasila hiljade života nadimak Milunka Savić nosi sa ponosom, ali skromno. Svaku suzu koja krene, od pacijenata krije ispod maske i vizira

Ona je lekar. Profesiju je izabrala jer ima potrebu da pomogne. U opisu svog zanimanja kaže da anesteziolog mora, poput hajduka, biti kadar stići, ne uteći, već na strašnom mestu postojati. Upravo tako je postupala kada je Srbija ušla u rat sa koronom. Stala je u prve borbene redove i lavovskim naporima zaslužila nadimak Milunka Savić sa Bežanije. Od države je dobila orden, a od sudbine koronu. I na tom frontu je, na sreću, pobedila.

Dr Marija Milenković je anesteziolog Urgentnog centra u Beogradu, a kada je KBC Bežanijska kosa ušao u kovid režim, postala je koordinator Pulmologije. Sebi ne dozvoljava mnogo opuštanja, ili prepuštanje emocijama, a svaku suzu koja krene brzo sakrije ispod maske i vizira, jer pacijentima želi da pokaže samo nadu u izlečenje.

Kako izgleda rad sa pacijentima sa teškom kliničkom slikom?

- Pacijentima u kovidu smo nekada mi jedini prozor u svet, jedino preko nas saznaju šta se dešava napolju, jer ne mogu da komuniciraju zbog težine stanja. Tada lekar i tehničar postaju mnogo više. Mi moramo da budemo i psiholog i zabavljač i porodica. A oni različito reaguju. Nekoga morate da izgrdite da bi se osokolio, nekoga da nasmejete. Ako hoćete da mu bude bolje, vodite računa o svakom detalju.

Kako ste ih vi tešili?

- Bilo je onih koji su samo očajavali i žalili sebe. Jedan pacijent mi je govorio „umreću, zašto ja, tako mi je teško...“Stegla sam srce i viknula na njega. „Ko će da umre? Nemoj tu da mi se zavrćeš ko čarapa! Gledaju te ove zgodne sestre, doktorke, budi šmeker malo“. On se trgao, nije očekivao da ga neko pošteno izgrdi. Rekla sam mu: „Seti se žene, misli na vođenje ljubavi, planiraj kako ćete da se zabavite kad se vratiš kući“. Njemu je to bilo potrebno da se ohrabri.

Kod drugih radi drugačiji pristup?

- Nekima je neophodno objasniti svaki segment lečenja da bi imali osećaj da kontrolišu situaciju. Kada im objasnite da desetog ili jedanaestog dana lečenja najčešće dođe do pogoršanja, da će verovatno imati osećaj da umiru, da neće biti lako, ali da je to normalno, da smo to već prošli sa većinom pacijenata, da će i to proći, da znamo šta ćemo u tom slučaju... oni sve te scenarije prosto smirenije dočekaju i to im pomogne u lečenju.

Da li to znači da izlečenje ide i „iz glave“?

- Definitivno. Stres nikome nije pomogao. Oni koji su smireni, koji kažu sebi „ok, sada mi je loše, polako, u sigurnim sam rukama“i trude se da misle na lepe stvari, oni najviše pomognu i sebi i lekarima.

Tako ste i vi pomogli sebi i kolegama tokom vaše borbe sa virusom?

- Da. Pre svega razbolela sam se u trenutku velikog stresa. Iako je od početka pandemije napeto, to su bili dani kada sam bila pod najvećim stresom i organizam je jednostavno podlegao pod tolikim pritiskom. Kada sam saznala da sam pozitivna, prvo sam se razočarala. Jesu mi na kratko došle te misli zašto baš ja, zašto baš sada, toliko dugo lečim ljude...“. Ali onda sam rešila da takve misli oteram. Imala sam lekarsko iskustvo, ali rešila sam da budem pacijent i da samo slušam kolege.

Je li to bilo teško?

- Naravno. Nije bilo lako kontrolisati misli, naročito kada znate da posle nekih parametara nastupa pogoršanje stanja. Teško je ne upasti u paniku kada vidite svoje loše rezultate, a znate šta se događalo ljudima sa takvim rezultatima. Tada sam gledala komedije i božićne filmove. Po ceo dan. Rekla sam sebi da nerviranje ne može da promeni ništa, ali da je smeh lekovit.

Nekim pacijentima nije bilo pomoći, kako se borite sa gubicima?

- Uh! To je teško. Nikada ne postanete imuni na smrt. Pacijenti nekada vide da im je došao kraj i tada lekar postane i uteha i ispovednik... Mi smo beležili i pamtili njihove poslednje reči, poruke porodici, priznanja, kajanje... To treba izdržati. Srce hoće da vam pukne. A oni plaču, gase se. Jedan čovek mi je rekao: „Molim vas, posvađao sam se sa sinom. Recite mu da ga volim“. To su mu bile poslednje reči. Onda je umro. Dođe vam da iskočite iz sebe i iz skafandera, da opsujete, dosta vam je svega... ali se zbog drugih pacijenata primirite, staložite, sklopite oči i... sačekate tog sina da ispunite poslednju želju njegovog oca.

Nikada ne postanete imuni na smrt. Pacijenti nekada vide da im je došao kraj i tada lekar postane i uteha i ispovednik... Mi smo beležili i pamtili njihove poslednje reči, poruke porodici, priznanja, kajanje... Srce hoće da vam pukne. A oni plaču, gase se

Stegla sam srce i viknula na njega. „Ko će da umre? Nemoj tu da mi se zavrćeš ko čarapa! Gledaju te ove zgodne sestre, doktorke, budi šmeker malo! Misli na vođenje ljubavi!“

'Molim vas, posvađao sam se sa sinom. Recite mu da ga volim’. To su mu bile poslednje reči. Onda je umro. Dođe vam da iskočite iz sebe i iz skafandera, da opsujete, dosta vam je svega...