Medicinarima kapa dole!
Rade Novković iz Priboja kod Raške je najtežu borbu sa koronom vodio ravno 40 dana. Prikovan za krevet, razmišljao je o svemu, ali ni u najtežim trenucima nije dozvolio da ga crne misli savladaju. Kada se oporavio, poželeo je da svima koji ne shvataju šta je korona kaže kakvo je to zlo i koliko je ova bolest opasna.
Navikao da radi, da se kreće i da ne obraća pažnju da li mu je nešto teško, prve simptome nije ni osetio.
- Samo odjednom me je slomilo. Otišao sam kod lekara u Rašku, gde su odmah videli da imam upalu pluća. Dali su mi infuziju i hitno prebacili u Novi Pazar u bolnicu. Tad je usledila borba. Moglo je da me košta i života - kaže Rade za „Alo!“.
Crvena zona
U bolnici je odmah smešten u crvenu zonu, jer je stanje bilo alarmantno.
- Ravno 40 dana proveo sam tako. Leđa na krevetu, kiseonik preko maske i to je to. U jednoj ruci braunila, u drugoj infuzija, nema mrdanja, sve i da sam imao snage nisam smeo da mrdnem. Ja sam bio skoro mrtav čovek. Pluća gotovo da nisu radila, pa ni ostatak tela. Nekoliko puta lekari su većali da li je vreme da me intubiraju. Ipak, to su odlagali, nadajući se da ću uspeti da se izborim. Sva sreća - kaže on.
Tokom boravka u bolnici promenio je nekoliko soba. U svakoj od njih gledao je jezive prizore.
- Dok su lekari iz dana u dan razmišljali da li da me prikače na veštačka pluća, u krevetima pored mog, bez svesti, na takvim respiratorima su bila dvojica. Jedan od njih mi je bio drug. Kažem „bio“jer su obojica tu, pored mene, završila život. Jednog po jednog njih su iznosili, a ja sam se preispitivao - seća se Rade.
Gledao kako umiru
Kako kaže, nije bilo svejedno gledati živote koji se gase, a ostati pribran.
- Trudio sam se da ne obraćam pažnju na to, a u takvom stanju nisi ni svestan šta se dešava. Sećam se noći kada se jedna žena mučila, trzala, borila se za život i odjednom - izdahnula. To je ono što se kaže - ispustila je dušu. Tada mi je bilo teško jer sam video baš taj trenutak, krenule su crne misli, da li i mene čeka takvo mučenje... - kaže Rade.
Iz tih misli izvukle su ga reči lekara da se njegovo stanje malo popravilo i da je sada u božjim rukama.
- Oni su tako dobro znali šta da kažu u kom momentu. Dva dana sam bio jako loše. Bolovi, temperatura, glava kao da mi je bila u ekspres loncu, čak sam počeo da haluciniram. Samo sam hteo kući i terao ih da mi napišu otpusnu listu. A oni mi kažu „može, može“i samo me premeste u drugu sobu. Ta dva dana jedan tehničar je sve vreme bio uz mene. Ma, nije me ispustio iz vida - priseća se Rade najtežih trenutaka.
Kada je kriza prošla, setio
O lekarima i tehničarima, koji su o njemu brinuli, ima samo reči hvale.
- Oni su se davali i više od 100 odsto! Oni su za svakog pacijenta bili tu i da uteše i da objasne, nisu davali da se zakašlješ. Ako se neko zakašljao, oni su na nogama istog momenta! Čak i kada sam izašao iz bolnice, oni su mene zvali da me pitaju kako sam, kako se oporavljam... Oni bukvalno daju sve od sebe - zaključuje Rade.
se šta se dešavalo u međuvremenu.
- Samo sam ga pitao: „Spremi li ti meni one papire za otpust?“, on kaže: „Ma, nisam“, ja se samo nasmejah i pomislih da će sve da bude dobro - zaključuje Rade.