Alojzije Stepinac nije na papinom dnevnom redu

Profesor dr Darko Tanasković nedavno je javnosti predstavio svoje novu knjigu „Pusto tursko“koja se bavi promenama u turskoj unutrašnjoj i spoljnoj politici i odnosom prema Balkanu i Srbiji koji je veoma promenljiv, i već se mogu čuti komentari da je reč o retkom, važnom i objektivnom delu. Na početku intervjua za „Alo!“Tanasković je govorio zbog čega mu je bilo važno da napiše tu knjigu.

- Knjiga „Pusto tursko“nastajala je tokom prethodnih desetak godina, kroz studije i oglede koje sam posvećivao različitim aspektima problematike čiji je zajednički imenitelj Turska. Sakupljeni unutar zajedničkih korica, ovi tekstovi predstavljaju nastavak moje knjige „Neoosmanizam. Doktrina i spoljnopolitička praksa“, čije se prvo izdanje pojavilo 2010. U toj knjizi sam postavio i nastojao da obrazložim osnovnu tezu da je ideološka racionalizacija i politička operacionalizacija imperijalne nostalgije, odnosno neoosmanizam, dubinska konstanta turske spoljne politike, pa i više od toga, ukupnog državnog postavljanja Turske i bitna komponenta u mentalitetu Turaka. U radovima koji čine knjigu „Pusto tursko“proveravao sam ispravnost svog zaključka o neoosmanizmu kroz analizu i komentarisanje procesa i događaja koji su obeležili poslednju deceniju života Turske na spoljnopolitičkom i unutrašnjepolitičkom planu. Razumljivo, posebno su me privlačile turske teme vezane za Balkan i prostor bivše Jugoslavije.

- Nosiocima zvanične politike Ankare nisu mogle biti po volji moje analize, a prvenstveno zaključak da je njen pokretač neoosmanizam ili, drugim rečima, da je njihova strategijska meta, kako je više puta i javno iznošeno, da Turska do 2023. godine postane jedna od sedam najjačih i najuticajnijih država sveta, zasnovana na neoosmanističkoj doktrini „strategijske dubine“, koju je najcelovitije formulisao Ahmet Davutoglu. Turski zvaničnici, naime, često daju nedvosmisleno neoosmanističke izjave, a istovremeno odriču postojanje neoosmanizma. Inače, od polovine šezdesetih godina prošlog veka, kad sam kao student orijentalistike počeo da učim turski, pa sve do danas, kao profesor i kao diplomata, intenzivno sam se naučno, nastavno i primenjeno bavio turkologijom i zbližio s turskom kulturom i Turcima uopšte, iz čega se razvilo i osećanje prisnosti s tim svetom koji nam je po mnogo čemu blizak. Zato ja ne mogu biti nikakav turkofob, kakvim me neki smatraju zbog toga što u turskoj politici detektujem neoosmanizam.

- Odnosi između Srbije i Turske u izrazito su povoljnoj fazi, i to u većem broju oblasti, a posebno u nekim granama privrede, u domenu infrastrukture i komunikacija. Predsednici Vučić i Erdogan uspostavili su, očigledno, uzajamno uvažavanje i poverenje, a ja bih rekao i simpatije. To je svakako pozitivno i značajno, jer ni ličnu dimenziju odnosa među najodgovornijim državnim zvaničnicima nikako ne treba potcenjivati, iako ona, naravno, u strukturi bilaterale nije presudna. Valja se nadati da će se ova srećno pronađena mera obostranog interesa između Srbije i Turske trajnije održati i da neće biti narušavana, kao što se to „zaslugom“Turske dogodilo devedesetih godina, u vreme razbijanja Jugoslavije.

- Postupak kanonizacije kardinala Alojzija Stepinca u Vatikanu je prošao kroz sve propisane faze i doveden je do samog kraja. Ostaje samo da papa donese odluku o proglašenju zagrebačkog ratnog nadbiskupa za sveca. Dakle, proces nije zatvoren, već je papa Franja smatrao za shodno da ga zaustavi, jer sa razlogom smatra da bi Stepinčeva kanonizacija dodatno produbila jaz između katolika i pravoslavnih, prvenstveno Srba, ali ne samo Srba, kao i Jevreja. Upravo radi prerazmatranja Stepinčeve uloge pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata bila je, na osnovu dogovora pape

Franje i našeg počivšeg patrijarha Irineja, formirana mešovita katoličko-pravoslavna komisija, čiji sam i ja, kao jedini laik, bio član. Ona je radila nešto više od godinu dana i podnela zajednički izveštaj, iz koga se jasno vidi da nije došlo do približavanja stavova o Stepincu, ali je sama činjenica da je o ovoj teškoj temi uspostavljen korektan dijalog predstavnika dveju crkava ocenjena kao korisna, na šta je ovih dana ukazao i patrijarh Porfirije. Svi su izgledi da kanonizacija kardinala Stepinca za sada nije na papinom

dnevnom redu.

Predsednici Vučić i Erdogan uspostavili su, očigledno, uzajamno uvažavanje i poverenje, a ja bih rekao i simpatije