Deca dižu ruku na sebe ZBOG NERAZUMEVANJA

U poslednje vreme Srbiju je potreslo nekoliko slučajeva dečjih samoubistava. Razlozi su bili različiti, ali je većini bilo zajedničko neprihvatanje okoline i nesposobnost dece da se nose sa problemima. Kako kažu stručnjaci, da bi se ovakav scenario sprečio najvažnije je da dete dobije priliku da o svojim problemima razgovara sa nekim starijim ko će ga razumeti.

Polemika među roditeljima, nastavnicima, psiholozima i pedagozima na ovu temu kreće se iz

Delovi javnog pisma koje je napisala devojka koja je želela da se ubije:

- Neka bude anonimno, moje ime i prezime ništa ne znači, ali, neka bude javno, kako bih pomogla nekom ko smrt vidi kao izlaz.

Imam 16 godina i ogromne akne koje neki dečaci iz razreda zovu „krateri“. Nisam htela da se ubijem zbog akni, one su samo pojačale osećaj nepripadanja i niže vrednosti koji vučem još osnovne škole.

Moji roditelji i ja ne razgovaramo, osim onoga među traženja krivca i traženja načina da se tako nešto ne desi. Naročitu buru izazvale su teme za pismeni zadatak koji je nastavnica srpskog u jednoj gimnaziji poslala svojim učenicima.

- Teme za pismeni zadatak: „Moja ljubavna priča“, „Želim da zaboravim“, „Niko mene ne razume“i „Samoubistvo - herojski čin ili kukavičluk“- napisala je profesorka, a usledile su rasprave da li su teme prikladne za uzrast, ili, naprotiv, nepoželjne.

Jelica Stošić, profesorka filozofije ovim povodom kaže da je ne samo pravo, već i obaveza nastavnika da učenike podstiču na razmišljanje o ovoj i sličnim temama. - Sve dok se kolege spiraju od odgovornosti da razgovaraju na svakakve teme i da ih teraju da misle o svemu i svačemu, pa i životu i smrti - deca će nam se ubijati, sve više i više. Mi smo ti koji smo brana, nekada i jedina. Naš zadatak je da prepoznamo stanja i oblikovanja, a kako bismo to uradili ako ne potičemo na razmišljanje, ne skandalizujemo, ne izvlačimo iz večite zone komfora? - kaže profesorka Stošić.

Ona smatra da je podsticanje dece od strane nastavnika neophodno da bi mogla da se spreče buduća samoubistva.

- Kako da delujemo preventivno, ako ne znamo šta se mota po tim glavicama? Naš zadatak nije da oplakujemo kada se nešto već desi! - poručuje profesorka.

Ova tema posebno je pogodila devojčicu koja je želela da ostane anonimna, ali i da podeli svoje iskustvo sa svima koji su

„kako je bilo u školi?“, „je l' imaš domaći?“.

Volela bih da sam ja dobila temu za pismeni rad: „Samoubistvo - kukaviči ili herojski čin“. Tada bih mogla da bar nekome napišem kako se osećam. Možda bi između redova shvatili da nisam dobro, pa bi poželeli da pričaju sa mnom.

Prvo sam stajala na ivici krova, a onda sam sela. Malo mi se vrtelo u glavi jer sam postajala svesnija da ću uskoro da se bacim. Izvukla sam telefon iz jakne, okrenula mamu i plačući joj

nekada poželeli da sebi oduzmu život zbog problema koje ne mogu da reše.

- Večeras idem da skočim sa zgrade - rekla je sama sebi jednog dana kada je mislila da ne može više da podnese pritisak.

Pedagog Sofija Adamović smatra da je prevencija izuzetno bitna kada je dečji suicid u pitanju.

- Osim rešavanja akutnog problema treba naglasiti značaj prevencije koja se naročito odnosi na rani razvoj dece. Veliki broj dečjih psihologa i pedagoga se bavi terapijom kroz igru, ona je lekovita i pomaće deci u savladavanju svakodnevnih životnih izazova i problema – kaže Adamović za „Alo!“.

rekla: Mama, ja hoću da se ubijem, mama, pomozi mi! Dok smo plakale preko telefona, tata je došao mokar, uplašen, jecajući. Sutra smo poslepodne otišli kod psihoterapeuta i od tada, već tri meseca redovno idem na terapije. Učim da prihvatim sebe.

Sve ovo pišem zato što bih volela da bude više ovakvih tema za pismeni, da niko ne pomisli da su loše, ko zna koliko dece ne može da priča sa roditeljima, nemaju sa kim, a pomišljaju na najgore.