Večna kuaea kneza Stefana Nemanjiaea
Manastir Morača je jedan od najmonumentalnijih srpskih srednjovekovnih spomenika Crne Gore. Podignut je na desnoj obali Morače, u proširenom delu kanjona, na prirodnoj zaravni slikovitog pejzaža, u Opštini Kolašin.
Ispod Manastira Morača je vodopad Svetigora koji stvara obližnji potok koji se sliva u reku Moraču.
Knez Stefan Nemanjić, koji je nosio i staru dukljansku kraljevsku titulu, podigao je Manastir Moraču 1252. godine, za vreme kralja Uroša Prvog. Manastir je podignut na desnoj obali reke Morače, u proširenom delu kanjona ove reke, nazvanom Donja Morača, na jednoj terasi koja nadvisuje rečno korito za oko 40 metara. U neposrednoj blizini manastira izvire jako vrelo, čija voda još uvek služi za piće. Tu, do samog manastira, nalazi se i obronak zvani Svetigora, sa koga voda pada sa visine od 40 metara i smatra se najlepšim vodopadom u Crnoj Gori. Porta manastira opasana je visokim zidom sa dve kapije. Saborna crkva je velika jednobrodna građevina građena u stilu raških crkava, sa polukružnom apsidom, bočnim pevnicama i kupolom i, za razliku od crkava građenih u primorskom stilu, zidovi su joj omalterisani. Uz naos je sagrađena prostrana priprata. Glavni portal je urađen u romaničkom stilu.
Pored arhitekture, posebnu znamenitost Manastira Morača predstavlja njegov živopis. Od prvobitnog slikarstva iz 13. veka sačuvan je samo manji deo u đakonikonu, gde se monumentalnošću i snagom izraza izdvaja 11 kompozicija iz života proroka Ilije. Snaga i monumentalnost tog slikarstva nadmašuje sve što je kod nas u 13. veku, pre Sopoćana, naslikano u fresko-slikarstvu. Ostali deo živopisa stradao je u prvoj polovini 16. veka kada su manastir opustošili Turci i odneli olovni krov.
Prema zabeleženom predanju, manastir je spaljen 1505. i bio pust sve do 1565. ili 1570. godine kada je obnovljen, pod patronatom igumana Tome i Vukića Vučetića. Ukrašavanje se nastavlja do kraja 16. veka i tokom 17. veka. Morača je imala značajnu ulogu upravo u 17. veku, pogotovo kada je patrijarh Jovan 1608. godine ovde organizovao sabor narodnih prvaka, a u ovom manastiru je 1648. godine izabran patrijarh Gavrilo Rajić za naslednika patrijarha Pajsija Prvog. Poslednji turski napad na manastir se desio 11. juna 1877. godine, kada je iguman Mitrofan Ban lično predvodio bataljon koji je odbranio manastir. Jedan od najdetaljnijih opisa manastira Morače dao je Jegor Petrovič Kovaljevski, ruski pisac, diplomata i počasni član akademije nauka u Petrogradu. U doba Njegoša je boravio u Crnoj Gori od 28. maja do 26. avgusta 1841. godine i opisao: „Manastir se pred nama pokazao iznenada i odjedanput, kada smo bili svega na nekoliko koraka od njega. Na stenovitoj obali Morače uzdizala se drevna crkva slovenske arhitekture, predmet zahvalnosti i divljenja nahija cele Crne Gore, ali i predmet užasa neprijatelja krsta, mesto čudesa i slave gospodnje, jedini ostatak grada srpskog kralja Stefana, koji je on izgradio, u kojemu je živeo i umro“.
Crkva je zidana sigom (tuhom) donesenom iz obližnje Tušine, a portali (dovratnik, prag i nadvratnik) su od sivog domaćeg mermera, koji je vađen nedaleko od manastira. U srednjem hramu nalazi se i veliki kameni sarkofag - grobnica, u kojoj je verovatno sahranjen ktitor Manastira, knez Stefan. Dvokrilna vrata („Krasna vrata“), na ulazu iz priprate u srednji hram, inkrustrirana slonovom kosti, predstavljaju visok domet umetničke izrade.