BUDIMO OTVORENI UPRKOS ISTORIJI

Za nas je sećanje na heroje koji su se borili protiv nacizma - svetinja. Sa velikom zahvalnošću se prisećamo saveznika iz antihitlerovske koalicije, učesnika otpora, nemačkih antifašista, koji su omogućili ovu pobedu.

Nakon što smo preživeli užase tog svetskog rata, narodi Evrope su uspeli da prebrode otuđenje i da uspostave međusobno poverenje i poštovanje, zauzeli su kurs za integraciju kako bi stavili tačku na evropsku tragediju iz prve polovine prošlog veka. Želeo bih da naglasim da je tome u prilog u ogromnoj meri uticalo istorijsko pomirenje ruskog i nemačkog naroda, koji su živeli i na istoku i na zapadu sada već ujedinjene Nemačke.

Podsetiću i na to da su upravo nemački preduzetnici u periodu nakon rata bili ti koji su postali pioniri saradnje sa Rusijom. Tokom 1970. godine između SSSR i Nemačke je napravljen „dogovor veka“- o dugoročnim isporukama ruskog prirodnog gasa u Evropu, što je predstavljalo osnov konstruktivne međuzavisnosti, što je činilo i okosnicu mnogih drugih grandioznih projekata, između ostalog i izgradnje „Severnog toka“.

Nadali smo se da će kraj Hladnog rata predstavljati zajedničku pobedu za celu Evropu. Činilo se da je ostalo još malo kako bi se realizovala ideja Šarla de Gola o zajedničkom kontinentu, čak ne samo o geografskom „od Atlantika do Urala“, već i o kulturnom i civilizacijskom - „od Lisabona do Vladivostoka“.

Upravo je na toj ideji ideji izgradnje Velike Evrope na zajedničkim vrednostima i interesima, Rusija i pokušavala da razvija svoje odnose sa Evropljanima. Mi, kao i Evropska unija, mnogo smo učinili da se to i realizuje.

Međutim, pobedio je drugačiji pristup u čijoj osnovi se nalazilo širenje Severnoatlantskog saveza koji je sam po sebi predstavljao relikviju Hladnog rata, jer je upravo za potrebe obuzdavanja u toj epohi taj savez i formiran.

Premeštanje bloka na Istok, koje je, uzgred budi rečeno, počelo nakon što su sovjetsko rukovodstvo nagovorili na članstvo ujedinjene Nemačke u Alijansi, postalo osnovni razlog porasta uzajamnog nepoverenja u Evropi. Požurili su da zaborave na sva tada data usmena obećanja da „to nije urađeno protiv vas“, da se „granica bloka neće približavati do vas“i stvoren je presedan.

Iod 1999. godine usledilo je još pet talasa širenja NATO. U organizaciju je ušlo 14 novih zemalja, uključujući republike bivšeg Sovjetskog Saveza, što je faktički ubilo nadu na kontinent bez podela, na šta je, uzgred budi rečeno, sredinom osamdesetih godina upozoravao Egon Bar, jedan od lidera Socijaldemokratske partije Nemačke (SDPG). On je predlagao kardinalno preuređenje čitavog evropskog sistema bezbednosti nakon ujedinjenja Nemačke, kako uz učešće SSSR, tako i SAD. A Š li niko ni u Sovjetskom Savezu, ni u SAD, ni u Evropi, tada nije želeo da ga sluša. taviše, mnoge zemlje su bile stavljene pred veštački izbor - ili da budu sa kolektivnim Zapadom, ili sa Rusijom. To je faktički bio ultimatum. Na primeru ukrajinske tragedije 2014. vidimo do kakvih je posledica dovela tako agresivna politika. Evropa je aktivno podržavala neustavni oružani prevrat u Ukrajini. Od toga je sve i počelo. Zbog čega je bilo potrebno činiti to? Tada aktuelni predsednik Janukovič je već pristao na sve zahteve opozicije.

Zašto su SAD organizovale prevrat, a evropske države ga nevoljno podržale, izazvavši raskol u samoj Ukrajini i povlačenje Krima iz njenog sastava?

Sada je čitav sistem evropske bezbednosti ozbiljno degradirao. Tenzije rastu, a rizici od nove trke u naoružanju postaju stvarni. Propuštamo ogromne mogućnosti koje nam saradnja pruža, tim pre što je ona toliko važna sada, kada smo se svi suočili sa zajedničkim izazovima - pandemijom i njenim teškim socijalnoekonomskim posledicama.

Zbog čega se to dešava? I što je najvažnije, kakve smo zaključke dužni da izvučemo zajedno? Koje lekcije iz istorije pamtiti? Mislim da, pre svega, treba pamtiti da celokupna posleratna istorija Velike Evrope potvrđuje da su prosperitet i bezbednost našeg zajedničkog kontinenta mogući samo uz zajedničke napore svih država, uključujući i Rusiju, zato što je ona jedna od najvećih evropskih država. I osećamo našu nerazdvojnu kulturnu i istorijsku povezanost sa Evropom.

Otvoreni smo za pravednu i konstruktivnu saradnju. To potvrđuje i naša ideja stvaranja zajedničkog prostora za saradnju i bezbednost od Atlantika do Pacifika, koja bi uključila razne integracione formate, između ostalog i Evropsku uniju i Evroazijski ekonomski savez.

Ponavljam: Rusija se zalaže za obnavljanje sveobuhvatnog partnerstva s Evropom. Imamo mnogo toga što predstavlja zajednički interes. To je bezbednost i strateška stabilnost, zdravstvo i obrazovanje, digitalizacija, energetika, kultura, nauka i tehnologija, klimatski i ekonomski problemi.

Svet se dinamično razvija, susrećemo se sa novim izazovima i pretnjama. Mi ne možemo sebi da dozvolimo da sa sobom vučemo teret ranijih nerazumevanja, ljutnje, konflikata i grešaka, teret koji će nam smetati da se fokusiramo na rešavanje aktuelnih problema. Sigurni smo u to da svi mi moramo da priznamo te greške i da ih ispravimo.

Naš zajednički i neosporan cilj je da osiguramo kontinentalnu bezbednost bez podela, zajednički prostor zasnovan na ravnopravnoj saradnji sa ciljem razvoja Evrope i celog sveta.