Rođaki pozlilo ispred kapele

Više stotina prijatelja i rođaka iz cele Srbije, ali i Evrope okupilo se na groblju u Aleksincu da na večni počinak isprate Nikolu. Gotovo u isto vreme položeni u raku i Srđan, Milan i Miloš

Drugovi iz aleksinačkog kraja, Nikola Stanković iz Aleksinca, Srđan Asanović iz Motavca, te Milan Lepojević i Miloš Utković Utke iz Lužana, svi između 27 i 34 godine, sahranjeni su u sredu po podne na lokalnim grobljima. Tela mladića dopremljena su u utorak predveče iz Nemačke, gde su poginuli u stravičnoj saobraćajnoj nesreći.

Više stotina prijatelja i rođaka okupilo se na groblju u Aleksincu da na večni počinak isprati Nikolu. Sudeći po registarskim tablicama na automobilima, poslednju počast ovom mladiću dali su brojni prijatelji ne samo iz gradova u

Srbiji već i iz nekih evropskih metropola.

- Opraštamo se od čoveka neverovatne snage, kafanskog boema, uvek nasmejanog, spremnog za šalu i da svakome pomogne, učini, sasluša, počasti od srca bez foliranja, šmekerski, odmereno. Nema reči utehe. Uteha nam je to što je živeo punim životom, uživao u životu na svoj način, po svom izboru i sa stilom - rekla je Nikolina rođaka opraštajući se od bratanca dok je kovčeg spuštan u raku.

Sahrana se izdvajala od ostalih po tome što je sve bilo mirno, tiho i dostojanstveno. Otac Dejan, pun jeda, skrivao

Slomljena od tuge i vrućine, jedna rođaka se srušila ispred kapele. Srećom, brzo je intervenisala Hitna pomoć i zbrinula od bola iscrpljenu ženu. je suzni pogled, a majka Olivera tiho je jecala. Nad rakom je zagrlila i ljubila kovčeg sa telom svog jedinca. Opraštala se tiho jecajući.

Nikolini drugovi njemu u čast nosili su crne majice sa njegovim likom i porukom „Živiš“. Namera im je bila da, kako kažu, pokažu da će on uvek živeti u njihovim sećanjima.

Podsetimo, četvorica srpskih državljana poginula su u stravičnoj saobraćajnoj nesreći na auto-putu A3 u blizini Regenzburga u Nemačkoj, u utorak, 22. juna. Tragedija se dogodila kada su se džipom BMW bez kočenja zakucali u kamion koji je išao ispred njih!

Prema rečima rođaka, u Nemačku su otišli da zarade za „koru hleba“. Nekima od njih to je bio prvi put.