ORAN ZA RAD I U DESETOJ DECENIJI

NEOSTVARENIH ŽELJA NEMAM, SVE SAM IH OSTVARIO, TELO VEŽBAM FIZIČKIM POSLOM, A UM ČITANJEM DANILO STANKOVIĆ

Danilo Stanković iz Petrovca na Mlavi gazi desetu deceniju života, ali je još bistrog uma i krepkog tela.

Devedeset i tri godine nisu prepreka da popravi sve šta treba oko kuće i u dvorištu, čak i krov. Telo je, kako kaže, vežbao fizičkim radom, a um čitanjem.

Rođen je na Homolju 1930. godine. Od ranog detinjstva je mnogo radio, čuvao krave, ovce, koze, hranio jaganjce, svinje, kopao na njivi, skupljao seno i šljive, ali kako kaže, to za njega nije bio težak život. Četiri godine je proveo u Austriji i Nemačkoj, gde je radio u rudniku. Vratio se jer je želeo da bude u svojoj zemlji, sa porodicom.

Roditelji su ga oženili sa 17 godina, našli su mu devojku iz susednog sela, Rumenu.

- Ja sam je pre toga video kako čuva ovce, ali nismo imali nikakav kontakt. Ona je imala veliki miraz i to je bio osnovni razlog. I morao sam da prihvatim iako sam voleo drugu devojku, Dušanku. Nažalost, njen otac je imao epilepsiju i moj tata se bojao da se to ne prenese na našu decu. Tu ljubav nikad nisam prežalio, iako sam kasnije zavoleo svoju Rumenu - iskreno priznaje Danilo, i ponosno ističe da je sa njom dobio sina i ćerku, četiri unuke i osam praunuka. Ima i osam čukununuka, uglavnom rasutih po svetu.

Voli knjige, ima veliku biblioteku, za njega su znanje i nauka najveća svetinja.

- Moj pradeda Pavle Stanković je bio učen čovek, narodni poslanik za vreme Nikole Pašića, a deda Avram je bio narednik u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Otac mi je bio nepismen, zbog ratova, ali je bio uman, vodeći u selu i veliki pripovedač priča. Oni su dokaz da u toj ljubavi ima i genetike - objašnjava deka Danilo, i dodaje da mu je žao što mu popušta vid i sluh, pa ne može da čita kao ranije. Neostvarenih želja nema jer ih je sve već ostvario, najviše se raduje dolasku unuka i sada živi za trenutke kad se svi skupe.