I TO BI (odlomak)
Šesti novembar je. Dušo moja, otišao si. Napustio si me. Patim, dušo moja, što nisam bila pored tebe. Prokleta bolnica. Dreždim ispred vratiju, čujem tvoj vapaj, tražiš me, ali me ne puštaju. Tebi je pukao čir, nema ko da te operiše. Šalju me da kupim lekove, pelene, vlažne maramice. Ulazim u stan, a sin kaže: „Mama, kako su ti rekli da je tata dobro? On je umro, upravo su mi javili.“Urlam, plačem: „Umro si, dušo, od čira u 21. veku?!“Budim ćerku hiljadama kilometara daleko. Bacam pelene, maramice, lekove, trčimo u bolnicu sin i ja. Najzad, izvoze te. Prekriven si. Hoću da te vidim, da te ljubim. U liftu otkrivam čaršav, ljubim te, plačem. Da li si me čuo, samo dva sata je otkako je tvoja duša napustila telo i mene?! Odvoze te. Ostajemo skamenjeni, a suze samo izviru iz mog bola.
Dušo moja, juče sam te sahranila. Suze i dalje teku, muti mi se pred očima, ne daju olovci da zapiše tugu. Ne vidim papir, ali vidim tvoj pogled sa zida, iz svih uglova. Tvoje tužne oči hoće nešto da mi kažu, ali ja ne znam šta. Ljubavi moja, tugo moja, dušo moja, nema te više! Kome ću se jadati za boli života, ko će me slušati i tešiti? Ležaj do mene prazan. Opet plač, tuga i tišina. Odjednom te vidim iznad svoje glave. Vrisnem „Vinko!“, ali ti iščeze. Kakav privid. Ili je to tvoja duša u sobi sa mnom?
Dušo moja, kako te volim, srce ne stari, iako se umorilo tokom života. Stalno mislim da ćeš ući na vrata s onim tvojim: „Ej, ljubavi, vratio sam se.“
Dušo moja, naša prva poseta tebi, oh, tvom grobu - izdaleka vidim puno cveća na uzvišenju i spoznajem da si ispod tog cveća ti, tu sam, bez mene.
Ustani, srećo moja, kako ću bez tebe?! Od danas će moj život biti život jedne usamljene starice.
Nikad neću zaboraviti taj dan, deset sati pre bolnice, kada sam čula, dok si me držao za ruke: „Mila moja, toliko sam te voleo celog veka, ali mi je žao što nisam to pokazao pred ljudima.
Samo znaj, ljubavi, nikada te nisam prevario. Hvala ti što si mi pružila da budem srećan čovek. Voleću te večno.“
Kroz plač idem kroz kuću, tražim te, nema te, ali knjiga koju si počeo da čitaš je tu, naočare su na stolu, pižama na čiviluku...
Plačem svakodnevno, evo, tri meseca jer legnem, nema te, ustanem, nema te. Pričam s tobom, ljubim tvoju sliku, a kuća prazna, samo eho mojih reči.
Kakvih glupih nesuglasica ima u braku, koje smo prevazišli svih ovih 54 godina a na kraju te nema kao da nisi ni postojao. A meni, ljubavi moja, kada se probudim, a tebe nema, dok ti se ne pridružim, ostaje da kažem: „Hvala ti, Bože, ovaj dan je prvi dan od ostatka mog života.
Mislim, ne zaboravljam, volim.
Zbogom, ljubavi, čekaj me gore.“