UPRKOS LOŠIM MOJ MIHAILO DAN

Najteže joj pada kada je sin pita: Mama zašto nisam kao druga deca?, ali ona mu svaki dan ponavlja - možda cerebralna paraliza ima tebe, ali ti nemaš cerebralnu paralizu!

Ana Bakal (42) iz Beograda je majka deteta sa cerebralnom paralizom. Njena trudnoća je protekla dobro. Kao i svaka trudnica, ona je išla na redovne preglede, nije bilo nikakvih komplikacija, a beba je bila zdrava i lepo je napredovala.

Na dan termina Ana je došla u bolnicu, a lekar koji joj je vodio trudnoću odlučio je da će porođaj biti carskim rezom. Međutim, zbog prezauzetosti bolnice oni odlučuju da porođaj pomere čak za 10 dana.

- Rekli su mi da beba nije živa, ali da ću ja biti dobro. To me je užasno potreslo. Taman kada sam počela da se mirim sa sudbinom i da prihvatam činjenicu da moj prvorođeni sin nije preživeo, doktori mi saopštavaju da su uspeli da dete posle 11 minuta reanimiraju - priča Ana za „Naj ženu“.

Aninoj sreći nije bilo kraja, u tom trenutku čak nije ni razmišljala o posledicama koje novorođenče može da ima nakon što je toliko vremena bilo bez kiseonika. Proveli su 14 dana u bolnici, nakon čega su se bezbrižno vratili kući.

DIJAGNOZA STIŽE KASNO

Mihailo je bio jedna vesela beba, bio je malo krut, nije se okretao, ali su lekari govorili da je samo hipertoničan i da nema potrebe za brigom. Međutim, kada je skupljala dokumentaciju za lečenje u banji, na jednoj listi je ugledala - „Mihailo Bakal G80 - cerebralna paraliza“.

- Do tada tu reč nikada nisam čula. Tog dana zapravo kreće borba. Tu je bilo i suočavanje s tim da se prihvati sama dijagnoza seća se Ana.

Porodica Bakal je od tog dana rešila da uzme stvari u svoje ruke. Ana je zajedno sa suprugom, bakama i dekama krenula da iz sve snage radi sa Mihailom da bi učinio prve korake.

Svima se činilo da mu tako malo fali da postigne prvi konkretan rezultat.

- Videlo se odmah da želi da prohoda, a ja sam imala takav posao da sam mogla da ga vodim u prirodu. Nikad nisam bila od onih majki „pazi ga, peri mu ruke, ne prilazi mu...“. Svi su mu prilazili, prao ruke nije. Dete je bilo na podu, na travi na prirodnoj podlozi, na šljunku. Uz mnogo energije, volje, želje, hodao je između dva drveta, i to je ono što mu je priroda pružila, a ono što smo mi morali da mu pružimo jesu bezbroj, bezbroj, bezbroj terapija... - priča Ana.

RUČAO JE U KOLIMA IZMEĐU TERAPIJA

Njegovo odrastanje nije bilo kao odrastanje druge dece. - Mihailo je nekada doručkovao i ručao i večerao u kolima između terapija. Jedna je znala da bude u 12 sati u Novom Sadu, druga u dva na Novom Beogradu, četvrta je na Južnom bulevaru, šesta na Vidikovcu -kaže mama Ana.

I pored svih napora, i detetovog i njihovog, Mihailo je prohodao tek sa četiri godine. Njihovoj radosti nije bilo kraja, ali ključ svakog njihovog uspeha su bili disciplina i konstantan rad.

- Ja sam smatrala neuspelim danom svaki onaj koji nisam otišla na terapiju s njim. Cerebralna paraliza ne može danas da se ne radi, a sutra ćemo da vežbamo. Svaki dan koji se propusti je godinu dana unazad - ističe Ana.

Ana je zajedno sa suprugom, bakama i dekama krenula da iz sve snage radi sa Mihailom da bi učinio prve korake

PODRŠKA JE NAJVAŽNIJA

U životnoj prepreci koja ih je zadesila Ana je imala veliku sreću da njeni najbliži ostanu uz nju i da joj budu veliki vetar u leđa za sve.

- Nije lako. Sada će svi da kažu: „Blago njoj, imala je podršku i supruga”, jer ima mnogo slučajeva da kad se suoče sa velikim problemom, poput bolesti deteta, da jedan od supružnika ode. Ne može svako da se nosi s tim. To je onako malo teža priča i druga tema, ali lako je rastaviti se, uspeh