HRAST I JABUKE

Mama radi. Nikada me ne pokupi iz škole, koja je preblizu za autobus, što je meni sasvim dobro jer volim da prođem kroz šumu. Naročito u jesenjim danima, kada je vazduh hladan, a muve i komarci nestali. Volim tišinu. Sviđa mi se bezrečivost šetnje.

Moćni hrast mami me da skrenem sa staze. Stojim da ga pogledam. Zvučim kao čudak, znam. Šesnaestogodišnji momak koji hrast naziva lepim. Tata me je naučio da cenim drveće pre nego što se obesio o jedno od njih. Sada ih volim još više - i tatu i drveće. Da li ste znali da je najstariji javor star pet stotina godina? Tata je rekao da svako drvo zna da pruži utehu.

Tragam za savršenim listom - mislim da ću ga pritisnuti između dva lista novina kao što sam radio kada sam bio dete ali ne mogu da ga nađem. A nemam ni novine kod kuće.

- Depresija je centralni negativac rekao mi je terapeut. - Taj zlikovac je ubedio tvog oca da je svetu bolje bez njega.

Mogao sam da ubijem zlikovca. Da sam samo rekao tati koliko mi je potreban. Uzdišem. Pokušavam da udahnem dublje. Udišem vlažni miris hladne prljavštine i ispalog lišća. Osećam tatu, amalgam raspadanja i stare krvi. Nisam znao kakav je to miris kad sam bio dete. Nisam znao šta je uradio lekar. Miris je bio gust i sladak. Samo sam znao da je miris bio moj tata. Imam prijatelja Baću, koji voli miris prasića u toru.

Moj ranac je lagan, nema knjiga, nema mnogo domaćih zadataka. Pošto je kraj godine, nastavnici nas ne smaraju previše. Bacam torbu na tlo. Pretvaram se da pecam.

- Nije bila tvoja greška. Ništa nisi mogao da uradiš - rekao mi je terapeut. I mama mi je to rekla, ali znam da se ona ne oseća tako.

Čuvam tatine fotografije u staroj kutiji od cipela. Oči mu izgledaju tužno čak i dok mu se lice smeje. Na rođendanskoj fotografiji njegovo telo se naslanja na mene. Njegove ruke me oduševljeno grle. On me gleda, a ja gledam tortu. Moja usta su otvorena u poziciji spremnosti da ugasim šest sveća. Srećan sam. Bili smo srećni. Ali vidim njegovu tugu uhvaćenu fotografijom. Zakasnio sam sedam godina da ga nasmejem i nateram ga da ostane. Trebalo je da ga nateram da ne želi da nas napusti.

U kuhinji vidim činiju punu jabuka, činiju od hrasta punu crvenih jabuka. Pogodi me zašto je činija tu. Sedam godina jabuka u činiji od hrasta na kuhinjskoj radnoj površini i tek sada vidim zašto ih moja mama stavlja tamo - hrast je tata. Jabuke su ja.

Svaku jabuku izvlačim iz činije. Poređam ih na radnoj površini. Sedam jabuka. Sedam godina. Pregledam svaku jabuku da li ima mrlja. Nema ni na jednoj. Savršene su. To je znak, moj znak. Ja sam jabuka samo od najboljih delova drveta. Siguran sam. Ubio sam zlikovca koji se krio u meni.

- Mama - kažem kad ona uđe u kuhinju. - Ne morate da brinete o meni. Dobro sam.