SADA NAM JE SVIMA POTREBNA GRUPNA TERAPIJA
U javnosti je mnogo kvazistručnjaka koji mogu da nanesu veliku štetu našem društvu nakon svih ovih tragičnih događaja, kaže za Alo! dr Slavoljub Milojević, psihijatar i grupni analitičar
Nakon što su se u Srbiji u kratkom vremenskom razmaku desila dva užasna, tragična događaja u kojima su ubijena deca i čuvar škole, još petoro mladih ljudi, a mnogo njih ranjeno, nema dana da se u medijima i na društvenim mrežama o tome ne priča.
A koliku štetu mogu da nanesu nestručni ljudi koji govore o ovim veoma osetljivim temama, za emisiju „Alo! intervju” na Alo! Jutjub kanalu ukazao je dr Slavoljub Milojević, psihijatar i grupni analitičar.
-Smatram da treba da se vodi računa o tome ko uopšte treba ove događaje da komentariše. I definitivno, moramo da uvezujemo sve segmente društva, sve grupe u celinu, sistem. U školama treba da se radi i tvrdim da najviše može da se postigne upravo grupnom analizom u kojoj bi se svi delovi škole kao celine otvorili, povezali, što jedino može da pomogne i ojača sve učesnike grupnih terapija. Događaji u Ribnikaru su simptom nečega. Neko jeste zakazao jer nije prepoznao te simptome...
Da li su na oba počinioca presudno uticali očevi?
- Agresija je nešto što nosimo u sebi. To su neki procesi u nama koje još nismo obradili, a počinju rođenjem. Ispoljavamo je na razne načine. Verujte, i bebe su agresivne. Plaču celu noć, vi ne spavate, ujutro ste umorni, besni i zapravo tako se učite ljubavi prema detetu. Ljubav je izdržati agresiju deteta.
Šta se u tom psihološkom smislu očekuje od roditelja?
- Da postavimo granice, da deca sazru uz nas, da im pokažemo šta je dobro, a šta ne. Opet se vraćam primeru K. K. On jeste bio emotivno bolestan, ali nije imao zrelost koju je od starijih trebalo da dobije. I tu smo svi zakazali.
Da li deca osećaju na pravi način roditeljsku ljubav ili neretko ispunjavaju ambicije svojih roditelja jer misle da će na taj način biti voljenija?
- Ima tu od svega pomalo. Suština je u kvalitetu i načinu na koji roditelj provodi vreme s detetom. Ima ljubavi i na daljinu, a mogu da sede jedno pored drugog i da nema prožimanja emocija.
Da su obojica išli kod lekara, da li je ovo moglo da se predupredi?
- Mi u psihijatriji imamo pojam restitutivno uzimanje pravde u svoje ruke. To se desilo, a kada prilikom pregleda, zapravo razgovora, određujemo psihički status pacijenta u jednom delu upisujemo da ima suicidalne ili homicidalne namere. Da se ubije ili drugog da ubije. Struka je ustanovila da kada imamo loš metabolizam agresije možemo da ga okrenemo ka sebi ili ka drugima.
Vršnjačko nasilje, nepoštovanje profesora, mobilni na času...
- Nešto mora da se menja. Ja ne mogu da shvatim kada mi neko kaže vezane su nam ruke! Pa, odvežite ih! Menjajte zakone! Moramo izaći iz zone komfora, moramo da skinemo rukavice. Znate, grupna analiza nas uči da smo svi u nekakvim grupama: učionica, škola, selo, grad, sve gde je na jednom mestu više od 25 ljudi je grupa. Pa onda imamo potpuno zatvorene sisteme koji nemaju nikakvu međusobnu komunikaciju. Sudstvo radi svoje, policija svoje, škole svoje. To ne ide tako. To nije dobro i to treba da se menja. Povezivanje tih grupa čini boljitak za celokupno društvo, to je put ka ozdravljenju i napretku.
Vi i ja smo pre dve godine u vreme korone i onlajn nastave došli na ideju da se vi psihoterapeuti i grupni analitičari organizujete u vidu radionica po školama i pomognete deci da se socijalizuju posle tolikog odsustva, ali i da se bavite upravo vršnjačkim nasiljem, sistemom vrednosti, autoritetima…
- Sada taj predlog mora da se modifikuje. Imam ideju i kako: Jednom mesečno u sali za fizičko bismo okupili decu, roditelje, profesore i svako bi rekao ono što mu smeta, što ga muči...
I, mislite da bi bili iskreni?
- Nije potrebno da budu iskreni. Bitno je da samo progovore. Grupa radi ostalo. U tome je snaga grupe. Ima ljudi koji se mnogo lakše otvore u grupi nego nasamo. Bitno je da se grupe između sebe povežu, da se premosti jaz.
Da li struka može da pomogne svakome?
- Ne. Imate ljude koji ne žele da im se pomogne. Takvim pacijentima pristupamo tzv. paradoksalnim intervencijama: „Pa, dobro, možda vama i nema pomoći!“Nažalost, niti možemo svakome da pomognemo, niti da spasemo svako dete.
Imate ljude koji ne žele da im se pomogne. Nažalost, ni struka ne može da pomogne svakome, niti da spase svako dete DR SLAVOLJUB MILOJEVIĆ
Koliku štetu mogu da nanesu mediji koji potpuno neselektivno puštaju nestručne ljude da govore o ovim veoma osetljivim temama?
- Veliku. Dakle, struka o ovome mora da govori, treba da bude mnogo ovakvih emisija jer ne može, a nema ni potrebe, da sada svako ide kod psihoterapeuta. Mi možemo i treba da pomognemo ljudima da shvate procese u nama i oko nas. Većina ljudi ni ne zna da zapravo mi mnogo više koristimo naše nesvesno nego svesno. I na struci je da objasni ljudima kako to da prepoznaju, kako da ne beže od problema, već kako da se suoče s njim i pokušaju da ga reše.