GOSPOĐICA JOVANOVIĆ
Moja nastavnica srpskog u sedmom razredu bila je, u nedostatku bolje reči, debela. Ni popunjena ni punačka, već debela. Zato je često bila tema podsmeha mojih drugara, ali ja sam je voleo.
Voleo sam njena predavanja. Niko nije mario za Andrića ni Disa. Osim mene. Njen predmet je bio moj spas. Divio sam se načinu na koji je rešila svoj problem s težinom. Imala je lepu odeću i uvek je mirisala na cveće. Nosila je ogromne minđuše i gomilu narukvica koje su zveckale svaki put kada bi pomerila ruke. Pretpostavljam da se nikada nije udavala zbog svoje težine. Nekako sam osećao da može da vidi moju dušu. Moju bolnu dušu. Moju umiruću dušu. Gospođica Jovanović je bila sve što ja nisam. Bila je jaka, samouverena i srećna. Sanjao sam da će mi majka umreti i da će me gospođica Jovanović usvojiti. I živeo bih s njom u domu punom knjiga. A pošto je očigledno volela da jede, njena kuća bi uvek mirisala na domaće kolače i tek ispečeni hleb. U mom dvanaestogodišnjem umu, to je bilo sve što mi je trebalo.
Jednog dana, posle užasne neprospavane noći, zaspao sam za vreme nastave. Nisam to ni shvatio dok nisam osetio njenu meku, bucmastu ruku: „Jesi li dobro, dušo?“, pitala me je.
Bio sam posramljen i u isto vreme oduševljen što je brinula za mene. Možda sam za nju bio poseban? Moja majka me nikada nije zvala „dušo“niti „srećo“. Novca nije bilo dovoljno za patike, ali ga je uvek bilo za piće. Moje potrebe i želje nisu bile od značaja. Moje ocene i ponašanje su bili odlični, tako da nikome nije smetalo što mi roditelji nisu dolazili u školu. Na kraju svog časa gospođica Jovanović me je zamolila da ostanem na minut. Osetio sam da će mi reči iskočiti iz grla. „Sedi“, rekla je. Posle duže pauze tiho upitala: „Da li je kod kuće sve u redu?“„Ne, nije!“hteo sam da vrisnem. „Želim da moja mama bude kao vi, želim da budete moja mama!“„Da gospođice Jovanović, sve je u redu.“Gledala je u mene svojim mekim, smeđim očima: „Jesi li siguran, dušo?“Opet je to rekla! Nazvala me je „duša“! To je bilo sve što mi je trebalo da počnem da jecam. Zagrlila me je i stavila glavu na grudi koje su mirisale na cveće. Nežno me je milovala po glavi. Nismo progovorili ni reč. Nije bilo potrebno. Znala je, sve je znala. Ovo prelepo ljudsko biće pogledalo je u moju dušu i bez reči mi dalo da osetim da nešto vredim. Gospođica Jovanović dala mi je lekciju o samopoštovanju koju nikada nisam zaboravio. Svoje probleme s težinom rešila je sa takvom gracioznošću.
Nastavio sam da studiram srpsku književnost. Postao sam profesor. I naučio sam da tražim učenike tužnih očiju koji sede pozadi.