Živim život bez lekcija

tamo i možda da pronađeš neki novi vrh planine. Naravno, nova titula će nas podići kao tim. Pobeđivati je stil života i taj stil ne prihvata poraz.

Tvoj stav o mentalnom opterećenju?

- Dosta mi pomaže porodica, a i moj konj je pobedio, ako neko želi da zna, u Rimu. Zbog takvih stvari ne razmišljam o košarci ceo dan, razgovaram s prijateljima u Americi i Srbiji, o trci takođe. A onda provodim vreme s porodicom, imamo nekoliko dece koja trče oko nas i drže nas zauzetima i zabavljaju nas. Ponekad moramo i mi njih da zabavimo, tako da to su porodica i moji konji.

Kako bi opisao čoveka u koga si izrastao?

- Mislim da smo tihi divovi, ako to ima smisla. Moj život na ličnom planu ide uzbrdo, polako ali uzbrdo, i za to sam zahvalan. Žena, dete, moja porodica, svi su zdravi, i to je najvažnija stvar u životu, bukvalno. A Denver, mi ne pravimo buku, mi smo kao talas... Tihi divovi.

Koja je najveća lekcija koju si naučio u 28. godini?

- Ne volim rođendan. Ne sviđa mi se. Profesionalno gledano, stavili smo naša imena u neko nasleđe. To je nešto zaista jedinstveno. A lekcije koje sam naučio - to je teško pitanje. Šta znam o sebi i lekcije koje sam naučio. Možda ne učim lekcije. Samo živim život bez lekcija. Osećam se tako. Sviđa mi se.

Kako ti je to što si muž i otac promenilo život?

- Veće je od košarke, to je nešto za šta živim. Naravno, zahvalan sam košarci koja nam je pružila neverovatan život. Živimo u sjajnom gradu, ali porodica je nešto poput sidra i drži nas sve zajedno.

NIKOLA JOKIĆ

Šta te čini srećnim, a šta te najviše raduje?

- To je porodica i stvari koje radim van košarke. Čuti svoju ćerku kako se smeje kao luda, to je ono što volim. To je nešto što se ne možeš kupiti. To je nešto čisto - zaključio je nikad iskreniji srpski as Nikola Jokić.