Sred zelenih jela, gde se vera bori protiv smrti
Među onima što stižu na ovu obalu nalaze se i ljudi koji biju svoje najteže bitke. Ali na tim licima vidi se još nešto osim očaja. Ta lica su puna nade...
Ostrvo Egina nedaleko od Atine možda nije popularan izbor poput Mikonosa i Santorinija, ili često finansijski nužan izbor kao Halkidiki, ali je izbor po mnogo čemu poseban. Na njegove razuđene obale u Saronskom zalivu ljudi se iskrcavaju najčešće iz dva razloga. Jedan je razlog lep – Egina je omiljeno letovalište Atinjana. Tu imaju vikendice i beže iz vreve i paklene vreline grčke prestonice. Oni su srećni posetioci.
Drugi razlog za dolazak na ovo ostrvce mnogo je tužniji. Među putnicima brodova koji stižu do obale nalaze se iscrpljena i bleda lica onih koji biju svoje najteže bitke. One protiv smrti. Ali na tim licima koja gledaju u zelene vrhove ostrva Egina vidi se još nešto osim očaja. Na njima su jasno utisnute nada i vera da ih, među krošnjama ušuškan, Manastir Svetog Nektarija čeka kao slamka spasa, poslednja nada za život…
Ispred malog manastira koji je podigao sam Sveti Nektarije ljudi stoje, sede, kleče bez glasa
U manastir niko ne dolazi slučajno
Mene je put do ovih obala doveo slučajno, mada kažu da u manastir niko ne dolazi slučajno. Obilazili smo brodom Saronski zaliv i posle šetnje po uskim ulicama Egine punim života odlučili da obiđemo to sveto mesto o kom pričaju pravoslavni vernici širom sveta. Do manastira smo otišli taksijem jer nam se nije šetalo sat i po vremena po suncu. Kažu da se ljudi često odlučuju za takvu šetnju jer usput pronalaze mir i vreme za razmišljanje.
Za početak, dočekala nas je tišina iako je ljudi bilo iznenađujuće mnogo. Ispred malog manastira koji je podigao sam Sveti Nektarije za života ljudi stoje, sede, kleče bez glasa. Molitve verovatno govore u sebi, obraćajući se njemu, kom su došli. Dve sredovečne žene na klupici grle mršavog muškarca u čijem telu jedva titra iskra života. Jedna baka čelom pritisnuta uz hladni kameni pod izgleda tako mala, kao dete… I tako svuda oko mene. A ja? Stojim sa strane, pokušavam da budem samo posmatrač koji je došao da vidi nešto o čemu se priča, kao što sam išla da vidim Partenon na Akropolju ili Delfe, ali na sopstveni užas shvatam da plačem.
Mnogo tuge na jednom mestu
Kakva gusta, skoncentrisana tuga na jednom mestu. A opet – i nada, iskrena nada da nije gotovo, da će Sveti Nektarije preneti dalje molitve za ozdravljenje. Ne znam da li se tih, zapisi kažu, 2.000 čuda zaista dogodilo. Ne verujem, verujem, pa ne verujem… Ali mogu da vam prenesem tu priču o njemu. On nije bio svetac kao većina onih koje su proganjali u rano doba hrišćanstva. Živeo je u drugoj polovini XIX veka, zvanični podaci kažu da je svetovnog imena Anastasije rođen 1846. godine u istočnoj Trakiji. Umro je 1920. u atinskoj bolnici od bolesti zbog koje vernici danas dolaze do njegovih moštiju da im pomogne. Operaciju kan- cera prostate nije dočekao, ali je njegova košulja, slučajno spuštena na susedni krevet na kom je ležao nepokretan čovek, učinila da taj čovek ustane i zdrav napusti bolnicu. Tako kažu…
Od njegove smrti do danas pripisuju mu moć da pomogne, ali mora da vam se javi, da vas pozove k sebi. Veruje se da je ulje iz kandila ovog sveca lekovito ukoliko se koristi s verom, molitvom i ljubavlju i može se uzeti u manastiru. Plaća se ako želite da ostavite novac. Ovo ulje može se naći i u Beogradu, u Ruskoj crkvi na Kalemegdanu i u manastiru Rakovica, u čijoj porti je sahranjen i patrijarh Pavle, a u kojem se čuva jedan deo moštiju Svetog Nektarija. Dobio ih je na dar prilikom jedne posete Grčkoj pravoslavnoj crkvi patrijarh German. Po pravilu, iznose se 22. novembra, na Dan Svetog Nektarija. Kažu da je ovaj svetac u Grčkoj isto što i Vasilije Ostroški za naš narod, a mnoge zdravstvene ustanove, uključujući i Onkološki institut Srbije, uzele su ga za zaštitnika. Iz očiglednih razloga.
Nakon što smo obišli veliku novu crkvu i prošetali stazama punim ružičastog cveća i divnog ostrvskog rastinja, bilo je vreme da krenemo dalje. Vraćali smo se mnogo ćutljiviji nego kad smo se peli do manastira. Svi smo bili dirnuti, tužni, razbijeni, a ipak, pomalo negde ispod svega toga i sebično srećni što smo tamo bili samo kao turisti, a ne zato što nas je teška muka naterala. Svi smo, i oni koji veruju i oni koji ne veruju, ateisti i istinski posvećenici Bogu među nama, svi smo poneli ulje. Zlu ne trebalo…