S Maricom nema šale
Marica Anđelov el Mahamid iz Kikinde jedna je od pet žena u Srbiji koja ima crni pojas peti dan u džudou. U svojoj, superlakoj kategoriji na celoj planeti nema konkurenciju
S Maricom nema šale. To je na teži način saznao i jedan nasilnik koji je nasrnuo na nju dok je bila devojka. Doterana, vraćala se iz provoda, kad ju je napao u mračnoj uličici.
– Bacila sam ga na zemlju, izula štikle i otrčala kući – priča ova sićušna žena neverovatne snage. Ispostavilo se potom da mu je polomila ključnu kost.
Samoodbrana, kako kaže, i jeste srž džudoa, kojim se bavi više od pola veka. Sama reč „džudo“znači „nežan put“, borilačka veština kojom ćete napad protivnika iskoristiti za svoju odbranu.
– Ako savladate tehniku i psihički se pripremite, savladaćete i 40 kilograma težeg od sebe – priča kako je pobeđivala protivnice i triput veće od sebe vodeći se onim da je lepo učestvovati, ali je lepo i pobediti.
S borilačkom veštinom koja će joj obeležiti život upoznala se sa sedam godina. U početku nikako nije išlo. Bila je nerazvijena, krhka curica, u klubu su je tako majušnu svi gurali u stranu. Ali borila se. I onda je došla prva medalja na prvenstvu Vojvodine.
– Proputovala sam staru Jugu od Slovenije do Makedonije, a takmičiti se u tolikoj državi bilo je skoro kao danas svetsko prvenstvo – priča.
Danas je Marica (59) među pet žena u Srbiji koje imaju crni pojas peti dan u džudou. Tako ih je malo, otkriva, jer je jedan od uslova za polaganje 40 godina rada u ovom sportu.
– Za polaganje, pre osam godina, jedan od najboljih tadašnjih džudista morao je mesec dana da uči moj program kako bi mogao da mi asistira – seća se kako je u nekoliko trenutaka pokazala sve što je znala i radila čitavog života. Sa svojih 45 kilograma Marica danas lako pobeđuje protivnicu od 35 godina i 90 kilograma.
– Od pre dve godine nemam konkurenciju u svojoj,
Mladi treba da se bave sportom, da se sklone sa ulice. Mnogo se lakše dočeka starost
superlakoj kategoriji na celoj planeti – kaže ova veteranska svetska prvakinja. Zato i mora da se takmiči s većima od sebe da bi se uopšte borila.
Sada, na pragu sedme decenije, spremna je da ponovo stane na tron, i to na Svetskom prvenstvu za veterane početkom oktobra na Sardiniji, baš kao što je i pre dve godine u Majamiju, kada je bila treća na svetu.
– Drugog dana takmičenja Rusi, Azerbejdžanci i ja pošli smo peške do dvo-
Sa svojih 45 kilograma i 59 godina Marica danas lako pobeđuje protivnice od 35 godina i 90 kilograma
rane da uštedimo za prevoz, kad nas je odjednom policija strpala u maricu. Nismo ni primetili da je pored nas bio krokodil – seća se kako umalo nije postala ručak ovoj opasnoj životinji.
U ove četiri decenije osvojila je medalje na prvenstvima Srbije, stare Jugoslavije, Evrope, sveta. Zato posle Sardinije planira u zasluženu penziju. Žal ostaje jedino za Olimpijskim igrama 1978, koje je propustila zbog povrede.
– Mladi treba da se bave sportom, da se sklone sa ulice. Mnogo se lakše dočeka starost – priča Marica, koja je u svojoj Kikindi na časovima samoodbrane devojkama savetovala da, ukoliko se susretnu s nasilnikom, probaju da pobegnu ili da krenu ka njegovim očima prstima ili dezodoransom, jer napadači su kukavice i ne treba im pokazati strah.
I sama je decenijama jačala samopouzdanje, uspevala da radi i trenira u Beogradu, da na novosadskom Difu diplomira za profesionalnog trenera borilačkih sportova i da podigne troje dece. Iz braka s bivšim suprugom Sirijcem ima ćerku Lamis i sina Marsila, koji žive u Beogradu. Drugi sin Sindibat, od kog ima i unuku, u Norveškoj je.
– Ne bih žalila da sutra umrem… Ipak, možda još samo jednom da se zaljubim, jer nema lepšeg osmeha od osmeha zaljubljene žene.