U srcu žene: Gorica Grlica Izgubila sam nogu, pronašla sam sebe

Gorica Grlica, žena koja je pobedila rak kostiju

Ne osećam se uskraćenom na bilo koji način. Moj život je pokret. Bavim se bosonogim hodanjem, reikijem, zvučnom terapijom, planinarenjem, a bez bicikla ne bih mogla. Volim i da plivam, isplivam dva-tri kilometra u bazenu

Kad je sa 12 godina otkrila da ima rak kostiju, posle čega joj je amputirana noga, Gorica Grlica (44) doživela je rani pubertet. Odmalena živahno dete, sportski nadarena, morala je da prihvati bolest i njene posledice. Zato, kaže, ma koliko ti telesni invaliditet oteža život, toliko te i izgradi kao čoveka. Dobiješ mir i zrelost.

– Ranije sam počela da čitam neke knjige, da razumem mnoge stvari, jednostavno sam bila primorana na to. Mama me je takođe hrabrila, i pre i posle bolesti. Neprestano mi je go- vorila da nikada ne odustajem, da je uvek sve moguće, da nema „ne mogu“. Ako baš ne može, da probam deset puta.

Bolest me nije sprečila da se bavim sportom

Uvek motivisanu, posledice bolesti nisu je sprečile da bude vrhunska sportistkinja. Bila je u reprezentaciji osoba sa invaliditetom u plivanju, na Evropskom prvenstvu u Barseloni 1991. godine, u kraulu – slobodnom stilu na 400 metara, osvojila je srebro, učestvo- vala je godinu dana kasnije na Olimpijskim igrama u Barseloni.

– Aktivnije sam počela da treniram od 14. godine, i to mi je odmah sve promenilo nabolje. Zato mislim da svaki čovek, bilo zdrav, bilo s hendikepom, treba da se bar rekreativno bavi sportom, i ne samo jednom nedeljno. Ako ništa drugo, svako od nas sat dnevno može da ode u prirodu i da hoda – kaže Gorica, koja je sportski duh nasledila od majke.

I danas je fizički vrlo aktivna. Njena rekreacija nekima izgleda kao strog sportski režim. Svako svoje pomagalo koristi kao sredstvo za rekreaciju. Zahvaljujući protezi, vozi bicikl, ali kada je proteza u kvaru, a popravka traje i do ne-

Idem bosa i do grada. U početku su me čudno gledali, ali to mi nije važno. Neki se i oduševe

koliko meseci, tu su štake, pa je ništa ne sprečava da planinari, šeta, peške ode do Novog Sada.

Za duže hodanje, kaže, štake su i bolje, uz njih se brže i kreće, a proteza pak ima svakodnevne prednosti – može da ponese kese u obema rukama.

– Ustajem najčešće oko pet. Prvo pijem limunadu s toplom vodom i sodom bikarbonom, a onda sledi gledanje u sunce i joga. Gotovo uvek napolju, čak i zimi ako nije mokro. Kada preskočim jogu pod omiljenom brezom, nedostaje mi ceo dan.

Svaki dan sat vremena provedem u prirodi

Ne propušta ni odlazak u prirodu, bar na sat vremena. U društvu dva psa i četiri mačke skuplja lekovito bilje potrebno za presne

obroke, od kojih su u njenoj kući omiljeni sirovi krekeri iz dehidratora. Mnogo se toga, kaže, čoveku nudi, ali on vrlo malo iskoristi. Recepte razmenjuje s prijateljima veganima ili vegetarijancima, organizuju večere, izlete...

– Završila sam i prvi stepen reikija, bavim se i bosonogim hodanjem, zvučnom terapijom japanskim posudama, a volim i da isplivam dva-tri kilometra u bazenu... – nabraja Gorica sve ono što čini njene aktivnosti i dodaje da oseća veliku potrebu za pokretom. Svaka pasivnost za nju je zanemarivanje sebe i svog tela, a bez toga, smatra, nema ni zdrave duše.

Gorica radi akrile na platnu, akvarele, crta mandale, izučila je i fraktalno crtanje, pravi hvatače snova. Stres kao da je ne dotiče. Sigurna je da je uzrok tome i to što već šest godina živi u zelenilu Fruške gore, daleko od gradske vreve, a dovoljno blizu svemu onome što grad nudi. Oazu mira pronašla je sa svojim ćerkama bliznakinjama Ekatarinom i Đurđinom (23). Živi onako kako misli da je svojstveno čoveku – u skladu s prirodom.

– Priroda me je oduvek privlačila, a parkovi su mi uvek bili lepši deo grada. Iz zdravstvenih razloga počela sam sve više da joj se okrećem, već šest godina sasvim sam na veganskoj ishrani. Važan deo toga su i etički razlozi – priča Gorica.

Pre šest godina izbacila je i televizor iz kuće, iako su se ćerke i tadašnji muž

protivili. Loše vesti, kaže, ne dolaze do nje, internet je tu za sve korisne sadržaje. Smatra da sami treba da biramo šta da slušamo, gde da živimo.

– Svi smo mi na nekom ličnom hodočašću. Šta god da radimo, biramo sami. To je naš lični put i uvek je moguće da presečemo kad nismo zadovoljni. Nije lako, ali maksimalno za godinu možemo sve iz korena da promenimo.

mama me je uvek hrabrila, i pre i posle bolesti. Govorila mi je da nikada ne odustajem, da je sve moguće, da nema „ne mogu“. ako baš ne može, da probam deset puta