Imate li 100.000 dinara za bacanje?

Da li ćemo Medo i ja i ove godine u ponoć drhtati od straha ili ćemo se u miru radovati Novoj godini

Volim euforiju koja prati novogodišnje praznike. Ne smetaju mi gužve u prevozu, čekanje u redovima u supermarketu, ludački tempo na poslu, skraćeni rokovi... Ima, međutim, jedna ružna pojava od koje mi se pred svaki doček diže kosa na glavi.

Mnogo me nerviraju petarde. I plaše me, priznajem. Plaše i mog psa Medu, koji ima epilepsiju. On se, jadničak, od njihovog praska trese kao prut. Tako nas dvoje godinama ponoć dočekujemo tako što moj pas drhti, a ja pokušavam da ga smirim dok napolju gruva kao na bojnom polju.

Ne razumem veselje uz tonu eksploziva. Meni je to nekako divljački. Kad pukne, ja odmah pomislim na dečaka iz Negotina koji je pre dve godine izgubio vid jer mu je novogodišnja raketa eksplodirala u oko. Setim se i njegovog vršnjaka iz Beograda kojem je amputiran prst jer mu je petarda eksplodirala u ruci.

Nisu vam, draga deco, petarde igračke. Ima toliko lepših i bezbednijih novogodišnjih zanimacija.

I priznajem da se beskrajno radujem što će svi koji budu bacali petarde, ako ih uhvate, od sada morati da plate paprenu kaznu – od 50.000 do 100.000 dinara. Neka plate, tako im i treba. Možda će se dozvati pameti.

Za maloletnike koji misle da su petarde igračke odgovornost će snositi roditelji. Ako mama i tata nemaju da plate, čeka ih, kaže zakon, društveno koristan rad u trajanju od 40 do 120 sati.

Znači, dragi roditelji, pet dana crnčenja ili 100.000 dinara za jednu bačenu petardu. Nije malo. A nije ni mnogo ako znamo šta sve jedna pogrešno bačena petarda može da napravi – da odseče detetu prst, sprži mu kožu, uništi vid, izludi komšije, razbudi decu, prepadne kučiće...

Pa da vidimo sada, kad budete morali da plaćate, koji će junaci nikom poniknuti, a koji u crnu zemlju pogledati.

I da li ćemo Meda i ja i ove godine u ponoć drhtati od straha ili ćemo se i mi, kao sav normalan svet, u miru radovati Novoj godini.