Ljubav smo izjavljivali u romantičnim pismima

Žene više ne dobijaju romantična pisma, a ranije su živele za njih. Pisma su bila početak i kraj, sreća i tuga. Tako je bilo u mladosti Jasmine Pejčić, koja je odrastala u Beogradu sredinom osamdesetih. – U to vreme izlazio je časopis „Dvoje“, čije su stranice bile pune fotografija zaljubljenih parova. Od tih stranica pravili bismo koverte i u njih ubacivali u reči pretočena osećanja. Iščekivanje odgovora bio je poseban ugođaj – seća se Jasmina. Jedno takvo pismo stiglo je njoj baš za novu 1984. – Bila je to čestitka za praznik, i to od moje simpatije. Kad mi ju je poštar doneo, zaboravila sam na sve. Mojoj sreći nije bilo kraja. Ipak, onaj koji joj je ukrao srce nije joj pisao pisma. Bio je romantičan, nežan i, kako kaže, lep kao bog. – Imala sam 17 godina. Vozila sam se gradskim autobusom s drugaricom. Razgovarale smo, a onda nam se sasvim spontano priključio neki lepi dečko. Izašli smo na istoj stanici, dao mi je svoj broj telefona i rekao da bi bio najsrećniji na svetu ako bih ga pozvala. Pošto nismo imali telefon u kući, mogla sam da mu se javim samo iz govornice, ali nisam. Pomislila sam da ću to učiniti samo ako se ponovo slučajno sretnemo – seća se Jasmina. I zaista, posle nekoliko nedelja su se sreli. On „ljut“što mu se nije javila, a ona presrećna što ga vidi. Od tada pa do dana današnjeg više se nisu razdvojili. U braku su 26 godina. Od tate je dugo krila da ima dečka, dok je mama sve znala od samog početka. – Te osamdesete su bile šašave, rušili su se tabui, ali pošto sam bila patrijarhalno vaspitana, poštovala sam pravila. Izlasci su se svodili na šetnje, druženje, bioskop, kućne žurke, pokoji poljubac… A što se pisama tiče, Jasmina i dalje žali za njima. Ipak, kako kaže u šali, u razglednicama je našla dostojnu zamenu. – To više nisu ljubavna pisma, ali jesu drugarski pozdravi iz svih krajeva sveta u koje odlaze ljudi koji me poznaju i vole. Ja ih sve brižljivo čuvam.