Jagnje za ratnika, zec za ratara
Dobar vladar morao je da jede dosta mesa, i to ne bilo kakvog, već najkvalitetnijeg, pripremljenog pečenjem ili prženjem. Samo spoj krvi i vatre obezbeđuje ratničku moć
„Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo, te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti s vama, nikada!“, reči su kojima se veliki župan Stefan Nemanja 1195. godine u Rasu obraća narodu okupljenom na banketu organizovanom povodom predaje vlasti njegovom sinu Stefanu Prvovenčanom, kako pripoveda monah Teodosije u svom znamenitom „Žitiju Svetog Save“.
Iako ovaj neobični oproštaj od bogate mesne trpeze jasno sugeriše da Nemanja ne silazi samo s vlasti, već se sprema da primi i monaški postrig, a monasi u srednjem veku ne jedu meso čak ni u dane mrsa, boljem poznavaocu srednjovekovnog shvatanja hrane neće promaći da se Nemanja oproštajem od mesa oprašta od zemaljske vlasti.
Naime, shodno odrednicama u srednjem veku tako popularne Galenove medicine, dobar vladar morao je jesti dosta mesa kako bi zadržao svoje vladarske, viteške i druge kvalitete. I to ne bilo kakvog mesa, već onog najkvalitetnijeg, pripremljenog pečenjem ili prženjem, jer samo spoj krvi i vatre obezbeđuje vladarsku i ratničku moć. Kuvana mesa, iznutrice, male ptice, zečevi i prerađevine su
za zemljodelca i zanatliju – vladar i vojnici jedu pečenje!
Pored sočiva, boba, divljeg graška, kupusa, crnog i belog luka, zelja, rotkve, repe, prosa, ječma, ovsa, raži, a u poznijim periodima i pirinča i kukuruza, koji stižu na naš prostor s turskim osvajanjima sredinom 15. i početkom 16. veka, stanovništvo srpskih zemalja u srednjem veku konzumira meso, mleko i mlečne proizvode.
Vlaški ili merovlaški sir spravljen od kozjeg ili ovčijeg mleka, baš kao i kiselo mleko, proizvod je koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni s lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo je praktično prva profesija u domaćoj prehrambenoj proizvodnji. Izvori nam jasno pokazuju da su se na stolovima vladara i uglednijih ljudi mogli naći i plodovi mora i morska riba, smokve, bademi, gorke pomorandže, limun, maslinovo ulje i skupocena vina i začini, kao i zlata vredan šećer.
Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. Nalazi pojedinih otpadnih jama dokazuju da u planinskim regijama dominira jagnjetina, ali izvori ukazuju da je i svinja rado gajena životinja, a usoljeno i suvo meso prestižan srpski izvoz tokom srednjeg veka.
Najskupocenije namirnice bile su začini, šećer i vino