Propuštene prilike pretvorila sam u zlato
Učestvovala je na brojnim bijenalima, njeni radovi se nalaze u značajnim svetskim privatnim kolekcijama, izložbama rado preispituje majčinstvo i druge osetljive teme, a najdraže joj je kad publiku ostavi bez daha
Umetnici vole da kažu kako su odmalena znali da će biti umetnici, kako su uvek crtali, bili kreativni. Marti Jovanović se ljubav prema umetnosti, kao i svaka ljubav, dogodila spontano, neplanirano.
– Nisam ni znala kad se desila jer je čitav život sa mnom. Mislim da su deca kreativna zato što ne znaju za strah. A sa iskustvom rađaju se i gomilaju strahovi, postajemo roboti svakodnevnih obaveza i frustracija i gubimo kreativnost i dete u sebi – počinje priču Marta (39).
Kaže da je prerano odrasla i zato sebe pronalazi u rečima Margerit Dira „Vrlo rano u mom životu bilo je već prekasno“. A da bi se iole sačuvala tog odrastanja, nikad nije pustila dete u sebi da joj pobegne, pa je u njoj ostala iskonska ljubav za kreativnim stvaranjem, koja se s vremenom i iskustvom pretvorila u umetnost.
Njen put do onoga što je danas, kako kaže, bio je trnovit, obojen ponekim bajkovitim trenutkom. Studije je završila na Univerzitetu Tulejn u Nju Orleansu, učestvovala na internacionalnim bijenalima, imala brojne samostalne i grupne izložbe u Srbiji i u inostranstvu, a njeni radovi se nalaze u značajnim svetskim privatnim kolekcijama.
– Umetnički život je jako komplikovan. Osim nepostojanja ekonomske i svake druge sigurnosti, moja posvećenost tome što radim je apsolutna i moji prijatelji, kao i ljubavnici, moraju snažno da me vole da bi istrpeli moju odsutnost, dramu i kreativno-emotivne krize – priznaje Marta.
Onda mnogi odustanu i to veoma boli. Ona se uvek oseti krivom, ali kad bolje razmisli, ostaju oni s kojima ne postoji nikakva sumnja, ni granice u uzajamnom
davanju i primanju ljubavi. Samo sloboda.
Ta sloboda najpre se vidi, kaže, u emocijama, i ličnim i tuđim, a njih nije lako predvideti i kanalisati.
– Najlepši trenutak je kada tokom performansa čujem uzdah u publici. Nekome je to što radim oduzelo dah. To je najveća nagrada za moje delo – kaže Marta, koja je danas ponovo u rodnom Beogradu, nakon života u Nju Orleansu, Rimu, Firenci, Njujorku.
Svojim performansima, kako kaže, voli da isteruje strah, istražuje želje, postavlja pitanja, baš kao i izložbom „Majčinstvo“u galeriji „Eugster Belgrade“. Instalacija od 267 polomljenih zlatnih kugli metafora je za jajne ćelije koje je Martino telo proizvelo od prve menstruacije do danas i koje je ona „protraćila“na umetnost.
– Ja sam te jajne ćelije pretvorila u skulpture pozlaćene dvadesetčetvorokaratnim zlatom. Svoje ’propuštene’ prilike pretvorila sam u zlato – kaže Marta, opčinjena japanskim konceptom kincugi, tehnikom kojom se polomljeni predmeti, obično keramika, krpe zlatom. Onda, što je više puta nešto polomljeno, to više zlata u sebi ima i vrednije je. Zato Marta za svoja iskustva kaže da su njeno blago.
A kad je ova izložba najavljena, Marta je od nekoliko muškaraca dobila ponude da je učine majkom. Svima je ljubazno odgovorila da ona ovim radom slavi svoje odluke, da se ne kaje i da bi imala dete da ga je želela.
– Biti majka ozbiljan je i odgovoran posao. Ako pravimo decu samo zato što biološki to možemo, kakva je razlika između nas i životinja? Ljudima je potrebno mnogo više od biološkog – otkriva i kaže da će postati majka ako se ikada bude osećala na visini zadatka.
Do tada ona stvara umetnost koja priča kako imamo sve manje vremena, kako porodica nije više to što je nekad bila, da se nismo adaptirali dovoljno da novim generacijama pružimo adekvatnu ljubav i pažnju.
Dok joj inspiracija konstantno navire iz knjiga, filmova, emotivne i intelektualne razmene s drugima, harmonije i turbulencije, putovanja, snova, Marta svojim najvećim uspehom smatra to što, bez obzira na tornada koje joj je život priredio, nastavlja da jedri, sve hrabrija.
Srećna je, kako kaže, jer radi ono što voli, pa joj ne pada teško što skoro nikada nema slobodnog vremena. Osim svog umetničkog rada, uz koji idu česta putovanja, sastanci, pripreme, a glava radi non-stop, ona je pre dve godine u Beogradu osnovala edukativnu platformu PerformanceHUB.
– Moji studenti rade performanse po čitavom svetu, neki su dobili stipendije za studije u inostranstvu. Gledam i da što češće dovodim mentore i studente iz celog sveta radi razmene iskustva i znanja.
Kad uspe da odvoji koji trenutak samo za sebe, ode na jahanje. Konji je opuštaju, u njima vidi izvor čiste, iskonske ljubavi i pored njih oseća pravu sreću.
– Nadam se da ću jednoga dana živeti kao glumica Patris Vajmor Flin, koja je skoro do kraja, do svoje 84. godine, jahala konje na svom ranču na Jamajci.
Očarana je japanskom tehnikom kincugi, kojom se polomljeni predmeti krpe zlatom i tako postaju vredniji