Pica sa ukusom sreće
Već mesecima u redakciji pričamo o pici koju smo jednom naručile i pale u nesvest od oduševljenja... I sve što smo potom jele – upoređivale smo s njom. Dobri su ovi sarajevski ćevapi, ali ona pica, e to je bio raj. Super je ovaj pančevački burek s kolenicom, ali da smo se setile da naručimo onu picu... I tako sve ukrug dok jedan dan konačno nismo rešile da odemo i naručimo je. Ali ovog puta bez dostave, baš u piceriji. Pelat, suve šljive umotane u slaninicu, u šljivama gorgonzola, pa crveni luk, ma, totalna čarolija. Jednu veliku za nas tri? Ma neee, bolje dve, biće nam malo!
Gladne, spremne, jedva čekamo, ne možemo da dočekamo, ali sve što je tako dobro zahteva vreme, je l’ da? I evo je, stiže. Trljamo ruke, ne možemo da dočekamo da se ohladi. I svaka svečano uzima svoje parče. Ne znam šta smo mi izmaštale, ali već posle prvog zalogaja shvatile smo da to nije to. Sto mana smo još pronašle. Te luk nije pečen, te je korica mnogo hrskava, sira je u našem sećanju bilo mnogo više... Ili je ona nekada stvarno bila bolja ili smo mi bile stvarno mnogo gladne. A kad smo kod nekad... Setile smo se tako vremena kad je to čudo zvano pica došlo u naše domove. Onu maminu, za vreme sankcija, domaću, svi smo zvali različito. Piceta, pancerota, kopicoš... Svakako bi se ona mogla nazvati, ali pica ne. Ali kako god da se zvala, od nje i dalje ide voda na usta.
Kakvo tanko testo? One lepe, pa debele, a da bi se testo lepo ispeklo, sve ono odozgo mora da se ugljeniše. Dobro, ne baš ugljeniše, ali da se dobro ispeče. Kakav kačkavalj koji se razvlači? Kakvo maslinovo ulje? Najčešće je to bio mađarski kečap, mestimično rendani parizer, kačkavalja kad ima, kad nema – a kad nema, sir se pomeša s jajima, pa se prelije. I origano iz Rumunije, u ogromnim količinama. To nam je bio nov ukus. I dopadao nam se. Pečurke tu nikad nisu našle mesto.
Da bi je zagrizao, moraš dobro da otvoriš usta i da je gasiš velikim količinama jogurta kako bi to testo lepo sažvakao. Ali imale su te debele pice neki svoj šmek.
Imale su ukus sreće. Kad bi danas imao ko da nam ih pravi, opet bismo se u tome davile. Tako i ona s gorgonzolom koju smo prvi put probale. Sigurno je prvi put došla u nekom lepom trenutku, bila je deo neke sreće, nečeg važnog. Zato je u takvom sećanju i ostala.
Da bi je zagrizao, moraš dobro da otvoriš usta i da je gasiš velikim količinama jogurta. Ali imale su te debele pice neki svoj šmek