Rekreativna
Svi koji imaju decu predškolskog ili školskog uzrasta plaćaju ratu za neku ekskurziju. Zimsku, prolećnu, letnji kamp... Što je dece više, rata je veća, a što je ekskurzija skuplja, zarobljeno je više meseci u godini. A to je samo, zamislite, rata za ekskurziju. Uglavnom dve hiljade dinara. Rekli bismo, pa i nije tako mnogo, ali gde su hrana, računi, garderoba, rata za kredit, sport, rata za more, ko ima sreće da je plaća...
Dakle, kad se sve sabere, mnogo je. Samo, mi smo nekako maheri da svaki mesec potrošimo više nego što zaradimo, a vrlo često ne možemo ni da zaradimo za onaj minimum koji nam za dostojanstven život treba. A opet, najviše nas i izjeda ta nemoć, pa i kad objektivno nešto ne možemo, mi nekako možemo. I tako svaki „savestan“roditelj pomisli: „Ma, kud svi, tu i mali Mujo.“A sve s ciljem da dete bude srećno, da mu ništa ne uskratimo, jer kakvi smo mi to onda roditelji. Uživaće moje dete u vazduhu, prirodi, osamostaliće se, biće sa drugarima, vratiće se puno utisaka.
I tako sam poslala njega. Sam se izjasnio da hoće da ide, prvi put. Jednom sam već to pregrmela sa ćerkom, ali opet, kad se dete prvi put odvaja, uvek je teško. Ode on, a meni šest dana u glavi ona slika kako mi suznim okicama maše zalepljen za staklo autobusa. Ali neka, biće mu divno. I šalje vaspitačica slike svaki dan, mi mame u „Vajber“grupi padamo u nesvest od nedostajanja i oduševljenja, pa ga vaspitačica hvali kako je dobar, zreo i pametan, a ja rastem ko kvasac i srce mi je puno.
A opet gledam ga na onim slikama, analiziram da li je srećan ili tužan, pa mi se malo čini ovako, malo onako. I tako u magnovenju prođe tih šest dana i ja ga spremno čekam. Ustreptala, s igračkom u ruci, kolačima i ručkom koji najviše voli. Izlazi iz autobusa i grli me kao da me godinama nije video. Deca srećna, vesela, odmah prepričavaju utiske...
„A kako je tebi, sunce moje, bilo?“, pitam. „Grozno! Neću više da idem, samo sam se šetao, bole me noge. Odsad samo na jednodnevne“, kaže. I cela ona priča s početka pada u vodu.
I razmišljam nešto, poredim ga sa ćerkom. Ona je uvek srećna odlazila, još srećnija se vraćala, što bi rekla moja baka: „Samo da joj dupe vidi put.“A on nije takav, na moru deca sede u vodi dok ne poplave, a on izlazi kad mu se izlazi, bira na koje će rođendane ići, na koje neće jer mu se prosto ne ide. I tako mali, tačno zna šta hoće a šta neće. Svašta se može naučiti od dece danas, samo treba malo bolje da gledamo.
A opet gledam ga na onim slikama na „Vajberu“, analiziram da li je srećan ili tužan, pa mi se malo čini ovako, malo onako