Jedna od nas: Vesna Šunjić Otvorila je Mostaru prozor u svet
Kao kreatorka i direktorka konfekcije „Zlatka Vuković“pokazala je da moda nije privilegija samo velikih gradova. Od male radionice stvorila je modnog giganta, osvojila svetsko tržište i pobrala najveća priznanja
Filmska priča o uspehu mostarske tekstilne fabrike „Zlatka Vuković“, industrijskog giganta bivše Jugoslavije, počinje 1971, kada se Vesna Šunjić (77), tada svršeni tehnolog tekstila, pridružila Konferenciji za društvenu aktivnost žena i krenula da podstiče kućnu radinost. Ideja je bila da se zaposle domaćice koje znaju da vezu i pletu.
– Imala sam diplomu prestižnog fakulteta iz Ljubljane i svima je bilo čudno da neko s mesta direktora marketinga u Pamučnoj industriji „Đuro Salaj“počne da obilazi sela i organizuje žene da pletu, tkaju i šiju po kućama. Njihove proizvode sam pakovala u kofere i autobusom nosila do mora – priča ova izuzetna žena.
Od male radionice do tri fabrike za 17 godina
Od mostarske magaze površine 24 m2, u Starom gradu, s pozajmljenim mašinama i tri radnice, zahvaljujući nepresušnoj energi-
ji i radu, Vesna je napravila tekstilnu firmu i nazvala je po partizanskoj heroini Zlatki Vuković. Magaze su ubrzo postale tesne. Došlo je vreme za izgradnju čak tri fabrike – „Nade“u Jablanici, „Jane“u Posušju i „Une“u Mostaru, u kojima je Vesna uposlila 464 radnice.
– Mislila sam da će se moja ideja završiti sa 60 radnica. Ni sama ne znam otkud mi tolika snaga da sve izguram – kaže.
„Zlatka Vuković“postala je malo privredno čudo. Izbori za mis Jugoslavije, lica godine... Nije bilo svečanosti bez modela Vesne Šunjić. Mediji su je slavili za uspeh jugoslovenske tekstilne industrije. Pisali su kako Vesni nikada i ništa nije bilo teško, ni da nosi kofere sa stvarima, ni da okuplja i obuča- va žene, sama se usavršava, kreira, rukovodi fabrikom...
– Poraze nisam priznavala. Sve sam sama postigla, jer sam se rukovodila time da nikada ne treba posustati, da treba neprestano stvarati, raditi, ne obazirati se na neuspehe.
Njen uspeh nadmašio je sva očekivanja, pa je uvrštena među 50 najboljih privrednika ondašnje zemlje. I ne samo to. U svoje kreacije unela je boje glamura i obogatila ih zapadnom raskoši, te osvojila inostrano tržište. Pokazala je da je i moda važna privredna grana, čiji je prihod tad u SFRJ iznosio oko milijardu dolara.
– Nije bilo lako, ali bilo je mnogo poštenije vreme i bilo je glamura. Danas glamura više nema, kao ni industrijske proizvodnje. Otvaraju se megacentri i snabdevaju
Biti žena direktor je teško. U fabrici mislite na posao, kod kuće vas grize savest što živite s poslom
jeftinom robom s Istoka i iz Zemalja trećeg sveta, gde se šije za dolar dnevno – otvoreno priča Vesna.
Za život se kalila na ulicama Mostara
Vesna je životnu energiju punila u radničkoj porodici, od oca Ilije Dabića, suosnivača fudbalskog kluba „Velež“, u prašnjavim sokacima Carine, gde se kalila za budućnost. U Mostaru je završila osnovnu školu i gimnaziju, a dok je studirala, u Ljubljani se bavila i manekenstvom. Ta profesija je nije privlačila jer, kako kaže, šta joj je vredelo da je vidi svet kad je neće videti u Mostaru, gde nema televizijske mreže.
Nakon fakulteta vratila se u rodni grad i odrađivala stipendiju u fabrici „Đuro Salaj“, gde nije mogla da iskaže kreativnost, što se pokazalo kao dobro pošto je odatle krenula svojim putem.
Ova energična žena posebna je po još nečemu – posao kreatora, direktora fabrike, stalna usavršavanja, kao i veliki uspesi nisu nimalo umanjili njenu ženstvenost i lepotu. Naprotiv, dali su joj nov sjaj. Uz sve to, Vesna je osnovala i skladnu porodicu.
– Biti žena direktor je veoma teško. Kad ste u fabrici, mislite samo na posao. Kad ste sa porodicom, mislite kako nikada niste sa njima. I sve to radite u muškom svetu i pokušavate da se prilagodite muškoj svesti, koja vas vidi pre svega kao majku, domaćicu. I to morate prvo da ispunite da biste mogli da budete i žena direktor.
Sa suprugom Zdravkom, primarijusom radiologije, od svoje je šesnaeste. Venčali su se još dok su bili studenti u Ljubljani, gde im se rodila ćerka Marsela. Sin Olja došao je malo kasnije, po povratku u Mostar. O tim danima priča s osmehom.
– Umesto na bračno putovanje, otišli smo na radnu akciju da skupimo bodove za studentski dom.
Umorila se od mode i otišla iz „Zlatke“
Sin s porodicom živi na Floridi, a njegova deca Itan i Dilan Vesni su velika radost. Školuju se na Berkliju, govore srpski i često dolaze. Dilan je odličan šahista, a Itan sanja da postane direktor kao baka. Ćerka Marsela bila je preuzela deo majčinog poslovanja za Italiju, ali je, nažalost, preminula od raka 2009.
Kao modna kreatorka, direktorka i menadžerka tekstilne firme, Vesna je ovenčana mnogobrojnim nagradama, između ostalih, beogradskim „Zlatnim paunom“za najbolju kreatorku 1981. i „Zlatnom pupom“zagrebačkog velesajma. Kreacijama i smislom za posao prelepi grad na Neretvi pretvorila je u prepoznatljiv modni centar odakle se izvozio glamur u čitav svet.
Napustila je „Zlatku Vuković“1988, otišla u Moskvu da radi u predstavništvu „Geneksa“, tada najveće kompanije za uvoz i izvoz, bila direktorka predstavništva švajcarsko-francuske naftne kompanije „Copechim“, pa otvorila i svoju firmu.
– Modu sam napustila jer sam bila preumorna. Zanemarila sam mnogo toga, posvetila se poslu maksimalno, a radnici su se stalno žalili, u tome je tako moglo, sindikati su cvetali. Ipak, „Zlatka Vuković“mi je puno pomogla. Tamo sam ispekla zanat, naučila sam da radim sa ljudima, postala sam izdržljivija, praktičnija... To iskustvo mi je puno pomoglo kasnije.
Danas živi u Ljubljani, mada, kako sama kaže, ne drži je mesto. Pomalo je svuda, a najviše u avionu.
– Dođe vreme kad čovek poželi da zaokruži svoj život, i to ja radim sad.