Vranje je najlepše kad se gleda s Pržara
Naša čitateljka ispričala nam je zašto svoj jug ne bi menjala ni za šta na svetu i koje lepote kriju Vranje, Vranjska Banja i njena rodna Bresnica
Odrastala sam pored reke u Bresnici, najlepšem selu juga Srbije, u blizini Vranja i Vranjske Banje. Do četvrtog razreda išla sam u seosku školu, onda do osmog u veliku školu u Vranjskoj Banji. Za mene je tada Banja, sa vrelom vodenom parom, bila kao iz bajke. Još kad sam od nastavnika saznala da je najtoplija voda u Evropi sa 98 stepeni na izvoru! Bila sam oduševljena, divila se toj moći prirode. I neizmerno sam volela da idem u školu. Tu sam se prvi put i zaljubila, obrazi su mi rumeneli na svaki pogled jednog nestašnog dečaka.
U Banju sam posebno volela da idem leti tokom raspusta kada se održavala manifestacija „Karanfil-devojče“. Tada bi publika birala najlepšu devojku, onu koja bi dobila najviše karanfila od gledalaca. Ja, nažalost, nikad nisam imala dovoljno hrabrosti da se prijavim i učestvujem...
Srednju školu upisala sam u Vranju. E, to je bio grad! Najviše sam ga volela u ve- černjim satima kada bi se na šetalištu popalili lampioni. Svi smo tada hitali na korzo. Pod svetlima svetiljki i mesečine mladići i devojke su se merkali, upoznavali i zakazivali sastanke do sledeće večeri na istom mestu. Ja sam mogla da ostanem najduže do 22 sata, tada je išao poslednji autobus za Vranjsku Banju i moje selo.
Ponekad sam se s drugarima pela na brdo Pržar iznad Vranja. I danas je to najlepši vidikovac našeg grada.
Tokom vrelih letnjih meseci išli smo u centar da popijemo po jednu limunadu ili bozu pred Haremlukom, nekadašnjim Pašinim konakom iz 1761. godine. Pored Haremluka danas je Narodni muzej Grada Vranja. Tu, ispred nekadašnjeg Salemluka, održavaju se „Borini pozorišni dani“. Bora Stanković je naš najveći pisac i umetnik od koga do dana današnjeg niko bolje nije umeo da predstavi dušu Vranja i Vranjanaca. Kuća njegove baba Zlate u kojoj se rodio danas je muzej posvećen njemu.
Nakon završetka srednje škole put me je odveo u Niš, na studije zaštite na radu. Ipak, ljubav me je ponovo vratila na moj jug. Udala sam se u Vranjsku Banju i dobila dve ćerke, Jovanu i Ivanu. Pre dve godine mlađa ćerka mi je podarila i unuka Vasilija.
Ima skoro decenija otkako sam se sa suprugom preselila u moju rodnu Bresnicu. Tu i danas dočekujemo decu kao što su radili moji deda i baba, pa moji roditelji, sad nas dvoje. Skupljamo se svi u dvorištu ispod kruške koju je zasadila moja baka davne 1939. U njenom hladu sad se igra moj unuk Vasilije.
A na onoj reci iza kuće, pored koje sam odrastala, pecamo ribu. Zato moj jug, moje selo i moje Vranje ne bih menjala ni za šta na svetu.