U srcu žene: Jelena Aćimović Kad vari lepa Jela, varnice pršte duplo više
Varilačko odelo joj nije ukralo ni trunku ženstvenosti, naprotiv. Uvek je doterana i pleni osmehom. A nakon medalja na takmičenjima širom sveta i poslovnih ponuda u inostranstvu, ostala je u zemlji koju voli i dobila posao iz snova
Da se talenat nekada krije tako da ga ni sami ne primećujemo, pokazuje slučaj mlade Jelene Aćimović iz Velikih Crljena kod Lazarevca. Ona je pukim slučajem otkrila da ima dara za zavarivanje, a zapravo je htela da postane policajac.
– Sve je ispalo slučajno. Upisala sam srednju tehničku školu, jer mi je na umu bilo samo da završim četiri godine negde, pa da konkurišem u Centar za osnovnu policijsku obuku u Sremskoj Kamenici. O smeru nisam ni razmišljala i tako sam počela da učim za mašinskog tehničara za reparaturu – počinje priču ova prelepa dvadesetogodišnjakinja.
Međutim, jedan čas u drugoj godini srednje škole promenio joj je život.
Iako ranije nije imala dodirne tačke s aparatom za varenje, svi u odeljenju su morali da nauče kako da ga koriste. Jelena se, kaže, uplašila, ali je uz pomoć profesora Ivana Gajića dobro uradila zavar.
– Sve je počelo na praktičnoj nastavi gde smo probali da napravimo zavar, takozvanu gusenicu. Nisam uopšte verovala da to mogu, ali kada sam uspela, ispalo je i više nego dobro. Mislila sam da je to slučajnost, pa nisam htela da nastavim. Ali profesor je bio uporan i ubedio me je da pokušam ponovo. I opet je bilo dobro – priseća se tog dana.
Profesor je s puno poverenja i strpljenja spremao nju i njene drugare za takmičenja, prvo za državno, potom za evropsko, pa za svetsko. Posle državnog prvenstva u „Kolubari Metal“bila je dva puta na Evropskom takmičenju u Slovačkoj, gde je osvojila četvrto i drugo mesto, a na Svetskom prvenstvu u Pekingu ekipno treće, što je bio više nego veliki uspeh budući da su takmičari imali od 18 do 33 godine i veliko radno iskustvo, dok je Jelenina ekipa tek krenula da se školuje u ovoj struci. Kako je bila jedina devojka u prva tri nagrađena tima, i zvanično je najbolji ženski zavarivač na svetu.
Teba mi samo mirna ruka i hladna glava, a to imam
Jelena je bila jedna od četiri učenice u razredu. Druge devojčice, međutim, kao ni većina njenih vršnjakinja, nisu bile mnogo zainteresovane da postanu zanatlije. Tada je shvatila da je toliki uspeh postigla bez radnog iskustva, samo školovanjem i talentom, i rešila, kaže, da bude varilac. Tako je ova devojka krhke građe obukla varilačko odelo, obula cipele sa čeličnom kapom, navukla rukavice, stavila masku na glavu i počela da vari.
– Posao nije lak. Potrebni su mirna ruka i hladna glava, ali odličan je osećaj kad sam nešto stvoriš – kaže.
Sve je počelo na praktičnoj nastavi gde smo probali da napravimo zavar, takozvanu gusenicu. Nisam uopšte verovala da to mogu, ali kada sam uspela, ispalo je i više nego dobro. Drugi put bilo je još bolje, priča nam Jelena
Porodica je na početku bila skeptična prema njenom zanimanju. Tek pred Jelenin put na Evropsko takmičenje u Slovačku, tata Zoran je shvatio da to nije šala.
Sad me i tata i brat podržavaju
Od tada je i on i majka Vesna, ali i braća Veljko i Mateja prate i podržavaju.
– Iako sam prvo želela posao u „Kolubari“, ponuda od njih nije bila stigla odmah nakon što sam završila srednju školu. Nisam želela da se bavim ozbiljno ničim drugim, pa sam odlučila da čekam.
U međuvremenu Jelena je malo radila kao konobarica, a onda joj je Udruženje poslovnih žena pronašlo posao na Ubu.
– Tad nisam još bila spremna da odem od kuće. Mlada sam i teško bi mi palo odvajanje od roditelja.
Iz istog razloga Jelena nije otišla na poziv u inostranstvo iako su varioci u svetu veoma traženi i dobro plaćeni.
– Vezana sam za Srbiju i verovala sam da mogu da dobijem posao i ovde – objašnjava.
Ta želja joj se na kraju ispunila kada je nakon pisanja medija o tome da jedna šampionka ne može da nađe posao u struci stigao poziv iz kabineta prvog čoveka EPS-a. Otišla je na razgovor, obavila zdravstvene preglede i usledila je ponuda koju je oberučke prihvatila.
– Jedva sam čekala prvi radni dan 15. avgusta. Nisam imala nikakav strah, naprotiv, bila sam presrećna.
Još kad sam videla da ću raditi u radionici u „Kolubari“iz koje sam ponikla, u kojoj sam se spremala za takmičenja, da će mi kolega i mentor biti Dragan Đuketić, koji me je spremao za takmičenja… Ma, šta da kažem osim da sam prezadovoljna!
Obećala je da će se truditi da iz dana u dan napreduje, da se usavršava u svom poslu, jer čvrsto veruje u to da se sav rad i trud i tolika uložena snaga i ljubav u nešto što volite na kraju ipak isplati.