Muškarac nedelje: Dušan Kovačević Moj život je zanimljiva pozorišna predstava

Pisanje je brisanje i odbacivanje, sa nadom da će nešto valjano da ostane. A to valjano kasnije potvrđuje samo jedan sudija, koji se zove vreme

Akademik Dušan Kovačević svojim romanima i scenarijima obeležava dragoceno poglavlje naše literature, teatrologije i filmografije. Jedan od osnivača i upravnik „Zvezdara teatra“beleži našu narav i svakodnevicu, ostavljajući pisane tragove o svima nama. U 2018. godini notirao je svojih 70, a u opusu zaokružio pola veka pozorišnog života.

Šta vam je sada u radnom notesu? Pišete nešto novo?

– U mojim godinama planovi i želje zavise od zdravlja. Ako me posluži pristojno zdravlje, verujem da ću privesti kraju nekoliko započetih poslova. Zbog uroka ne bih govorio ništa konkretno. Kao i proteklih decenija rada, reč je o pozorištu, filmu, knjigama... Uvek nešto zapisujem ili razmišljam o nekoj novoj drami, knjizi, filmu... A od svega toga se realizuje vrlo malo. Samo ono što preživi sve moje sumnje u valjanost budućeg rada. Pisanje je brisanje i odbacivanje, sa nadom da će nešto valjano da ostane. A to valjano kasnije potvrđuje samo jedan sudija, koji se zove vreme.

Kako doživljavate elitu u Srbiji?

– Kao deo cirkuske predstave koju sam gledao kad sam bio mali. Bilo je smešnih klovnova, žonglera, brkatih žena i ljudi bez glave, zmija koje su duge od glave do repa pet metara, a od repa do glave duplo duže – deset metara. Kako? Lepo. U cirkusu je moguće sve što u običnom životu nije. Nekad je cirkus bio omeđen šatorom, a danas je cirkus naš život bez granica.

Ko su vam bili idoli iz umetničkog sveta, a kome ste se privatno divili?

– Voleo sam junake avanturističkih knjiga iz pera Branka Ćopića, Janka Veselinovića, Marka Tvena, Žila Verna... Privatno sam voleo zanimljive i, pre svega, dobre ljude. I najviše moju baku Ljubicu, koje se sećam već 50 godina po osmehu i dobroti. U detinjstvu i ranoj mladosti – pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka – čitao sam sve što je imala šabačka gradska biblioteka. Knjige su bile sve ono što današnjim generacijama mladih više nisu.

Šta je vaše utočište u životu?

– Porodica. Bila je i kad sam bio dete i sad kad imam decu i unuke. Sve izvan porodice je prolazno, nesigurno i vrlo često razočaravajuće. Kroz vaš život prolaze ljudi kao u čekaonici železničke stanice. I vi putujete, ali ste uvek mirni ako imate sreće da se vratite kući u kojoj je porodica.

Ćerka Lena je džez pevačica, muzičar, umetnik. Koliko razmenjujete umetnička iskustva, savete, ideje?

– Lena i ja pričamo o svemu što radimo, ali bez prevelikih uplitanja u poslove kojima se bavimo. Lena ima svoj put u svetu nota, kao ja svoj u svetu slova. Čini mi se da je njen lepši.

Kakva je uloga deke u vašem životu?

– Lepa i oplemenjujuća. Slušao sam o ljubavi prema unucima kad sam bio mlad, ali nisam ništa razumeo. I to se ne može rečima opisati, to osećanje se mora doživeti. Naravno, kao sve lepe stvari, nije lako, ali se svaki trud vraća kao zadovoljstvo i radost.