Uhođenje
Danas je zaista lako pratiti bilo koga. I to tako da ljudi uopšte ne znaju da ih pratiš, a ni ti da si praćen. Zaista ponekad zavidim onim ljudima koji nemaju društvene mreže i uspevaju bez njih da opstanu.
Pratimo sve, decu, prijatelje iz osnovne i srednje škole, bivše momke, muževe, tu su i super ažurni članovi porodice s onim čuvenim: „Pozdravi kod kuće“, čak i roditelji, i oni nas prate, a dok se ne snađu, pomalo nas i blamiraju sentimentalnim komentarima poput: „Baš ti je lepa ta bluza“, taguju i kad treba i kad ne treba... Neću sad o tome, ljutiće mi se tata. Hoću da kažem da se svi nekako pratimo, poredimo, pitamo gde smo i šta smo.
I svako ima barem jednog prijatelja koji jede kô mećava a nikad se ne ugoji, ali i onog koji najbolje pozira, onog hiperdramatičnog koji sve komentariše, ali i onog koji živi neku svoju onlajn bajku. Kači slike luksuza, egzotičnih putovanja, presrećne porodice i divne, pametne i nasmejane dece. Njega čuvamo da bi nas iritirao iako u dubini duše znamo da je to farsa.
I dođe vreme da moje dete traži „Fejsbuk“, očarana Đuđom, Muđom i sličnim klincima koji snimaju klipove i svakodnevno okupiraju njihove mozgove. Sve više imam utisak da školarci, kad nisu u školi, napolju ili u nekoj aktivnosti, ne mogu sebi da osmisle nikakvu drugu zanimaciju osim da bulje u telefon, dopisuju se u grupama, s tim što je od životnog značaja ko je administrator grupe.
Moja ćerka već ima telefon i znam da dolazi sledeća faza. Hoće profile, želi čak i „Jutjub“kanal. Rekoh, moram dobro da razmislim i baš usred tog mog razmišljanja ona izgubi telefon. Nije mi bilo pravo, ne zbog mobilnog, mada je nov, već zbog toga što ga nije sačuvala, a još više što je imala krajnje nonšalantan odnos prema tom gubitku. E, nećeš ga majci! Sačekaće i „Jutjub“i telefon, suština je da su premali za to.
Umesto novog telefona dobila je mobilni satić. Mogu da je zovem, može da me zove, nema društvenih mreža i klipova, i mogu da je pratim. Gde god da sam, uvek znam gde je i da li je u bezbednoj zoni. I ja sam se pitala da li je ok „čipovati“dete, da li je to stvar poverenja. Ali vremena su se promenila i za mene je ovo jedino praćenje koje ima smisla jer u njegovoj suštini nije radoznalost, već briga.
Mogu da je zovem, može da me zove, nema društvenih mreža i klipova, i mogu da je pratim