I SA 20 I SA 70 LJUBAV JE DIVNA
Kad nekog znate više od pola veka i kad vam splet okolnosti ukrsti puteve na drugačiji način, i u trećem dobu moguće je doživeti ljubav o kakvoj maštate, kaže Meri za ono što sada ima sa svojim Petrom, našim poznatim slikarem
Kad nekog znate više od pola veka i kad vam splet okolnosti ukrsti puteve na drugačiji način, i u trećem dobu moguće je doživeti ljubav o kakvoj maštate, kaže Meri za ono što sada ima sa svojim Petrom, našim poznatim slikarem
U mobilnom telefonu Merice Meri Berković Kjarini (72) samo su dva imena upisana pod slovom „O“. Kad je jednog dana, pre sedam godina, krenula da pozove svoju dragu prijateljicu Ombretu, greškom je pritisla „Omčikus“i tako pokrenula događaje koji će nju i njenog dragog prijatelja, akademika i slikara Petra, pretvoriti u aktera predivne ljubavne priče.
– Kad mi je začuo glas, silno se obradovao. Rekao mi je: „O, draga moja Meri, tako je lepo čuti te opet!“Odmah je predložio da ga posetim u Parizu – priča Meri kako su se Petar Omčikus (91) i ona sreli dve godine nakon smrti njegove supruge Kose.
A upoznali su se pre 53 godine u Vela Luci na Korčuli, gde je Meri rođena,
a Petar s pokojnom suprugom Kosarom Kosom Bokšan, slikarkom, imao atelje.
– Ja sam radila u katastarskoj službi, a oni su došli u moju kancelariju da upišu kuću koju su kupili. Petar je inače iz Sušaka, kod Rijeke, i obožavao je da vreme provodi i slika pored mora. Nas troje smo se sprijateljili odmah i nastavili kontakt preko pisama – priča Meri.
Duše su nam se odmah prepoznale
Istog leta Meri je upoznala i Roberta, mladog inženjera elektronike, Italijana iz Milana, koji je prvi put došao na odmor u Vela Luku.
– Sedeo je na klupi pored mora, a ja sam šetala uz obalu. Zagledali smo se jedno u drugo. Bila je to ljubav na prvi pogled. Posle nekoliko dana me je zaprosio. Nisam govorila italijanski niti je on govorio moj jezik, ali duše su nam odmah progovorile.
Tako je Meri otišla s ostrva u Milano, udala se i rodila sinove Alesija (51)
i Andrea (45). Prvo je radila kao prevodilac za jugoslovenski jezik u Palati pravde u Milanu, a kasnije kao menadžer na Fakultetu za odrasle.
– Italiju sam odmah zavolela, u njoj sam proživela divne dane, imala srećan brak, odgajila decu u vredne i čestite ljude,
ali sam volela i da se leti porodično vraćam svom ostrvu.
Godinu dana nakon što se udala, Petar je Meri iznenadio kad je sa njenim ocem došao da je poseti u Milanu. Tada je sa ženom živeo u Parizu kao ugledni slikar u jugoslovenskim i francuskim umetničkim krugovima.
– U godinama koje su usledile Roberto i ja bismo se povremeno čuli telefonom s Petrom i Kosom. Viđali smo se s njima u Vela Luci, Parizu, Beogradu, Milanu… Kosa mi je bila bliska i draga koliko i on. Naši susreti s njima uvek su bili srdačni, puni iskrenih i dugih priča.
Drugačije poglavlje života za Meri je, nažalost, počelo 2000, kada je izgubila muža posle teške bolesti. Nije, međutim, kako kaže, dozvolila sebi da padne u depresiju, nego je vreme provodila s prijateljima, porodicom, na putovanjima…
– Oduvek sam volela muziku i počela sam da komponujem na klavijaturi i pevam u svom muzičkom studiju u stanu u Milanu. Note su me oporavljale. Održala sam i uspešan koncert 2009. u kulturnom centru u Vela Luci.
Našli smo se u pravi čas
Iste te godine umrla je Petrova Kosa, za kojom je slikar mnogo patio. Kad su se Meri i Petar konačno sreli u zimu 2012, zaplakali su. Osećala je kao da tu, u njegovom ateljeu, pripada i žal što nije došla i ranije.
– Proveli smo tri nedelje zajedno, pričali o svemu. Otvorili smo dušu jedno drugom i bilo nam je začas i lakše i lepše. On je slikao, ja sam mu kuvala, uređivala deo po deo prostora.
Od prvog trena osetili smo veliku bliskost, iako simpatije ranije nisu postojale.
Za nas dvoje ne važi da smo se ranije sreli, bilo bi drugačije sve. Znam to, jer se dugo poznajemo i živeli smo srećno u svojim brakovima. Jednostavno, ljubav nam se desila u pravi čas.
Na dan njenog povratka iz Pariza u Milano prvi put su se poljubili.
Meri pamti da je Petar priljubio svoj obraz uz njen i nerado je pustio da ode.
U Milanu joj je on nedostajao više od svih i svega. Priznao joj je isto. Posle pet dana provedenih kod kuće spakovala je kofere i vratila mu se u Pariz. Od tada su nerazdvojni. To raduje i njenu porodicu.
– Prava ljubav godine ne broji i nikad nije kasno za nju. Nama je lepše jedno uz drugo nego da nam ceo svet stave na dlan.
Petar je uz mene opet počeo da se smeje i ja uz njega. Kao da smo dobili neku novu snagu i volju za život.
Meri ga je podstakla i da češće slika jer je, kako kaže, dotad u ateljeu znao da sedi danima i netremice gledao u nedirnuto belo slikarsko platno.
Dom nam je oaza sreće
Meri se uverila da u Petrovom svetu zauzima glavno mesto. Poštuje njeno mišljenje, potrebe, vreme koje odvaja za sebe i druge drage ljude. On je oduvek bio druželjubiv i rado je okupljao ljude u svom ateljeu.
– Otkad živim s njim, uverila sam se još više u njegovu toplu dušu, veliku skromnost, dobrotu i poštovanje koje on ima za ljude i koje ljudi osećaju prema njemu.
Nakon lepih dana u Parizu 2015. su morali da prodaju atelje i presele se na Novi Beograd zato što je Petru zdravlje postalo osetljivije. Meri se stalno brine za njega, pomaže mu oko fondacije, izložbi, kontakata sa umetničkim krugovima.
– Bolešljiv je, bdim nad njegovim zdravljem. Zato sve ređe slika. Najradije sluša klasičnu muziku. A ja sam pored njega našla svoj svet, mir i ispunjenje. Naš dom je naša oaza sreće. I kad odem iz njega zbog obaveza, jedva čekam da se vratim Petru i našoj ljubavi.
Za Petra i mene ne važi ono da smo se ranije sreli, bilo bi drugačije sve. Znam to. Jednostavno, ljubav nam se desila u pravi čas