Jedna od nas: Stefana Veljković Odosmo u Japan, navijajte za nas

Na terenu ne postoji ništa, ni muke, ni problemi, ni suze, samo igra i rezultat, naročito sad kad se spremamo za okršaj najboljih reprezentacija planete. Bodrite nas, vaša podrška je najvažnija Stefana Veljković, odbojkašica, pred put na Svetsko prvenstvo

Sa 18 godina je zaigrala na Olimpijskim igrama 2008. u Pekingu. Zvali su je u reprezentaciji Bebana, a onda je odbojkaška beba na terenu postala titan, koji sada spremno čeka početak Svetskog

prvenstva u Japanu. Okršaj najboljih reprezentacija planete traje od 29. septembra do 20. oktobra, i to će biti još jedan važan izazov za srpsku odbojkašicu.

– Prvenstvo dugo traje, pa je zahtevalo ozbiljne pripreme. Počelo se od onih bazičnih koje su se kasnije nadgradile finesama, prijateljskim utakmicama ili treninzima – počinje priču Stefana (28).

Od našeg ženskog odbojkaškog tima, koji nas je navikao na medalje, mnogo se očekuje. Na takmičenje odlaze bez očekivanja, ali sa velikim željama.

– Svi radimo za najviši cilj, za zlatnu medalju, ali ne volim da prognoziram i

obećavam. Do nas je da li ćemo, a verujemo da hoćemo uspeti. Ne brinem za rezultat.

Ocenjuje da je naš tim je-

dan od najjačih, a kada je reč o najopasnijim rivalima, dodaje da konkurencija zavisi od njihove igre na terenu. Bude li se vratila kući sa medaljom, povećaće svoju blistavu listu odličja, na kojoj su zlato s Evropskog prvenstva u Azerbejdžanu i Gruziji (2017), zlato s Evropske lige u Ankari (2010), srebro s Olimpijskih igara u Riju de Žaneiru (2016).

Ne tako davno zvezda odbojke bila je član „Jagodine“, gde je pravila prve sportske korake.

Šetnja od kluba do kluba

Na prvi trening nju i sestru odveo je, kaže, tata. Želeo je da ih skloni s ulice. Iz „Jagodine“je prešla u „Poštar 064“, a zatim je ponela dres crveno-belih. Navija, naravno, za „Zvezdu“i taj period pamti kao divno doba. Karijeru je nastavila odlaskom u Italiju 2010.

– Bilo mi je teško da se odvojim od porodice, ali sam

se, mimo svojih očekivanja, brzo navikla na novu sredinu. Posle je sve bilo lakše – priseća se Stefana, koja je igrala u italijanskim klubovima OK „Asistel Novara“i „Asistel MC Karnagi“.

Promene klubova ispunile su njenu dalju karijeru. Boravak u svakom pratio je nov redosled, ne tako lako prilagođavanje i onda vezivanje za ekipu, zemlju, ljude… Neizostavni deo tog puta je i igra za srpski nacionalni tim. – Igrati za reprezentaciju je posebna emocija, to morate da doživite da biste shvatili. Pogotovo u reprezentaciji koja postiže istorijske uspehe – naglašava Stefana, koja je pobede nizala i kao junior i nemalo puta bila među najboljim igračicama. Ulazak u seniorski tim nije bio lak. Uz osmeh kaže da je bilo strašno. – Bilo je rano za neke stvari. Upala sam u ozbiljnu priču, a da nisam ni bila svesna toga. Na Olimpijskim igrama u Pekingu imala sam 18 godina, nisam razumela značaj tog takmičenja. Tek kada smo 2016. osvojili srebro u Riju, shvatila sam šta znači olimpijska medalja.

U klubu je uvek vlada- la zdrava atmosfera, a saigračice su joj pružale veliku podršku. Imale su strpljenja za nju, pa danas kaže da je, ipak, dobro što je tako mlada obukla dres reprezentacije.

Kad stavim medalju, zaboravim na bolest

Blistavu klupsku i reprezentacijsku karijeru obeležili su mnogi momenti.

– Velika borba bila je 2011, kada zbog problema sa štitastom žlezdom nisam igrala na EP u Srbiji i Italiji. Problem je bio ozbiljan, napravio mi je haos u organizmu. Smršala sam 10 kilograma – otkriva Stefana da tad umalo nije odustala od odbojke.

Ta borba trajala je dve i po godine, a lekove će piti, kaže, do kraja života. Stefana i danas oseti ponekad iste simptome, ali bolest ne utiče na njen tempo igre.

– Kad stavim medalju, sve zaboravim, i na muke, i na probleme, i na suze, na sve ono što publika ne vidi na terenu – iskrena je.

Za kraj Stefana ima posebnu poruku za navijače.

– Njihova podrška je veoma važna. Možda ne shvataju, ali mi osetimo, znamo, vidimo da nas oni prate, podržavaju, vole. Biće im teško da zbog utakmica ustaju rano. Neka nas gledaju, bodre. Ko može, a voli Japan, neka dođe!