POLICIJA I POEZIJA, MOJE DVE LJUBAVI

U srcu žene

Blic Zena - - U Ovom - Olgica Kravljača olgica.kravljaca@bliczena.rs

Željka Avrić

Željka Avrić, portparol Policijske uprave Sremska Mitrovica, već 28 godina pripadnik je Ministarstva unutrašnjih poslova. Žena na ovako važnoj poziciji – ništa neobično; pesnikinja – neobično, ne i nemoguće

Željka Avrić, portparol Policijske uprave Sremska Mitrovica, već 28 godina pripadnik je Ministarstva unutrašnjih poslova. Žena na ovako važnoj poziciji – ništa neobično; pesnikinja – neobično, ne i nemoguće

Sremska Mitrovica, nekada Sirmijum i prestonica Rimskog carstva, i danas je čuvena po Carskoj palati. Njeni stanovnici svakodnevno hode tragovima nekadašnje moći, priređuju svetkovine na rimskom forumu, čuvaju i duh srednjovekovnog grada Svetog Dimitrija. Mnogo je slika u ovom gradu koje bi mogle da inspirišu pesnika, a moć da ih pretoči u stihove ima Željka Avrić (54), po profesiji profesor srpskog jezika i književnosti, po vokaciji pesnikinja, sa 28 godina dugom službom u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

– Volim da pišem. Volim književnost. To sam studirala, diplomirala, predavala. Pisala sam još kao devojčica, ali postoji vreme kada pišete i vreme kada stvarate – kaže Željka Avrić.

Uz ujaka je, nastavlja, zavolela Jesenjina, za nju ne- nadmašnog liričara. Do profesije policajke i pesnikinje, objašnjava, doveo ju je splet okolnosti.

Profesor književnosti u svetu zakona

Kao profesor književnosti 1990. godine zaposlila se u Srednjoj školi unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici, koja je bila u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova. Tu je predavala 15 godina.

– Dve godine od toga suprug i ja smo stanovali u Novom Sadu, a 13 godina sam putovala iz Sremske Mitrovice. Kada je 2005. godine otvoreno radno mesto za odnose sa javnošću u Policijskoj upravi Sremske Mitrovice, rešila sam tu da radim – priča sadašnji portparol PU Sremska Mitrovica, što obuhvata ceo Srem.

Godinama je pisala na

Volim da pišem. Volim književnost. To sam studirala, diplomirala, predavala. Pisala sam još kao devojčica, ali postoji vreme kada pišete i vreme kada stvarate, kaže Željka

točkovima, iz sveta društvenih nauka ušla je u svet zakona, činjenica, paragrafa... Ali ništa, kaže, nije nemoguće, žene su univerzalne. Na poslu je odgovorno, dinamično, puno raznih događaja.

– Policija uvek mnogo radi sa decom, pa su to i vrlo lepi projekti. Osam godina za decu organizujem literarno-likovni konkurs na temu bezbednosti za decu iz celog Srema. To je ono pedagoško u meni – priča Željka.

A njenu ljubav prema poeziji otkrile su kolege prilikom dočeka pesnika u školi 2000. Na pitanje piše li neko od njih, javila se ona. Imala je više napisanih pesama.

Željka piše o čoveku, ljubavi, veri, zavičaju, porodici, razmišljanjima, svemu što jesmo i nismo. Eksperimenti- še formama, čitaocima se često obraća u muškom rodu, iz vizure starca, deteta, prognanika, zaljubljenog muškarca. Često je pitaju zašto poezija, a ne proza. – Pisati poeziju je praktičnije. Za prozu bi trebalo da odvojim tri-četiri sata u komadu, a njih nemam. Poeziju možete stvarati u fragmentima. Koliko puta idem s posla i na posao, izdiktiram nešto što mi se tad javi. U kući mi je većina vremena, kao svim ženama, u kuhinji, pa mi je laptop stalno na stolu, uvek se tu nešto beleži. Naravno, postoji period sazrevanja i stvaranja – priča.

U životu je uvek znala prioritete. Dok su joj deca bila mala, manje je pisala, a kad su joj sinovi stasali, počela je da objavljuje. Podrška joj je uvek bio suprug Goran, njen najbolji kritičar i pratilac na promocijama.

Dva zavičaja, dve varijante stiha

Željka smatra da je misija svakog stvaraoca da neguje jezik. Kako je ona iz krajeva gde se govori ijekavica, a više od 30 godina živi u ekavskim krajevima, piše na obe varijante srpskog jezika.

– To je ono što ja jesam. Kad sam udajom napustila zavičaj, Laktaše pored Banjaluke, nekada sam se osećala kao biljka koju je neko presadio. Ali čini mi se da sam uspela. Ovde su me ljudi lepo prihvatili. Oba deteta sam ovde dobila, školovala, oni su već svoji ljudi. Sve zavičajne teme u mojim pesmama pisane su ijekavskim. Trudila sam se da uzmem najbolje i od onog tamo i od ovog ovde – priča.

Nagrade joj uvek prijaju, a posebno je ponosna što joj je pesma „Glad tela“2016.

ušla u najuži izbor za „Lenkin prsten“. To je nagrada za ljubavnu poeziju, koju inače ne piše često.

– Nema mnogo razlike između mog pisanja kada sam radila u školi i sada. Kao profesor imate više slobodnog vremena, a ovaj posao je uslovno bez radnog vremena. Ovde svi znaju da radim i da pišem, iako to ne ističem. U gradu u kom živite najvažnije je kakav ste čovek.

I u policiji ima mesta za pedagoški rad – tu organizujem literarnolikovni konkurs na teme iz oblasti bezbednosti dece u saobraćaju

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.