Muškarac nedelje: Vladimir Kecmanović
Vidimo se na Sajmu knjiga
Priča „Ratne igre“, objavljena u zbirci „Kao u sobi sa ogledalima“, donela je piscu Vladimiru Kecmanoviću prestižnu „Andrićevu“nagradu za najbolje napisanu priču na srpskom jeziku za 2017. godinu. Osim kao izvrstan pisac, Kecmanović je poznat i kao kolumnista i scenarista, a jedan je od autora scenarija hit serije „Senke nad Balkanom“.
Je li vas vest o ovom značajnom književnom priznanju obradovala i da li vam je Andrić uzor u pisanju? – Priznanja inače raduju čoveka, neka više, neka manje. A ovo me je obradovalo mnogo, zato što je reč o prestižnoj nagradi i zato što nosi ime pisca do kog držim. Kada pišete, što svesno, što nesvesno, ugledate se na mnoge pisce, a za mene Andrić svakako jeste jedan od njih.
Bliži se Sajam knjiga u Beogradu. Hoćete li se družiti sa posetiocima i, šta mislite, da li je Sajam izgubio na značaju i popularnosti koji je nekada imao?
– Družiću se, i to ne samo sa čitaocima nego i sa kolegama. A meni kolege nisu samo pisci nego i izdavači i knjižari. Istina, knjižari i izdavači su mi bivše kolege, ali ne i bivši prijatelji. Izgubio je Sajam i na značaju i na popularnosti, ali mnogo manje nego što bi u vreme „tranzicije“, koja, kao nekada put u „komunizam“, „permanentno teče“, moglo da se očekuje.
Koliko se pisanje scenarija razlikuje od pisanja knjige?
– Mnogo, jer je manje zahtevno. U scenarističkom poslu se mnogo vremena gubi na dogovore i planiranja šta treba da bude napisano, na ono, dakle, oko čega se, kada pišete knjigu, dok pišete, dogovarate sa samim sobom. A samo pisanje scena odvija se brzo i lako.
Čak ste u „Senkama nad Balkanom“i glumili sudiju. Kako vam se dopalo glumačko iskustvo?
– Bilo je zabavno. Možda i nastavim.
Jeste li odrasli uz knjige i šta su vama roditelji čitali u detinjstvu?
– Čitali su mi roditelji, babe, dede... Uglavnom ono što se u to vreme inače čitalo deci, a to su priče, bajke... Ali dosta rano sam i sam počeo da čitam. I onda sam čitao svašta, pa i mnogo toga što nije bilo očekivano za moj uzrast. Verovatno sam zato i počeo da se bavim pisanjem.
Na koja pitanja još nemate odgovore, ali ne prestajete da tragate za njima?
– Mnogo ih je. Ali hajde da izdvojim jedno, tačnije dva. Zašto čovek uvek čezne za onim što nema, a ne drži do onoga što ima sve dok to ne izgubi? I da li je, kada je već tako, pametnije pokušavati da ponovo dobiješ ono što si izgubio i tek tada počeo da ceniš, ili se boriti za ono što nikada nisi ni imao, a što ćeš, ako osvojiš, prestati da ceniš, a cenićeš tek kada ga i ako ga izgubiš?