Ovde se živi kao na moru
Leti Gradište dobija bučni šarm primorskih gradića i sve vrvi od ljudi, zimi ovde labudovi nalaze utočište, a ljudi mir
Veliko Gradište smestilo se na obalama Dunava i Srebrnog jezera, u samom podnožju obronaka Karpata i na zaravni nastaloj od vekovnih taloženja zlatonosne reke Pek. Samo na prvi pogled izgleda kao još jedno malo mesto poput mnogobrojnih gradića u Srbiji, ali ljudi koji tu žive znaju da je njihova varoš drevna i neobična.
Malo je gradova kojima se ime pominje još 1381. godine u „Ravaničkoj povelji“, a još manje onih mesta na kojima su Rimljani još u prvom veku nove ere izgradili tvrđavu. Od tog doba grad nosi epitet trgovačkog i zanatskog centra i značajne rečne luke.
Crkva Svetog arhangela Gavrila iz 1854. godine, zgrade carinarnice, Narodne biblioteke i Načelstva, danas Skupštine opštine, i mnoge druge građevine svedoče da Gradište nije slučajno nazvano „veliko“. Demografski gledano nije, jer ima oko šest hiljada stanovnika, ali neki poseban duh svakako jeste nešto što ga izdvaja. Kažu da u toku leta imaju osećaj da žive na Mediteranu jer grad dobija poseban šarm primorskih gradića u kojima sve vrvi od ljudi. Njihovo jezero koje je zbog srebrnkastog odsjaja i prediv ne prirode nazvano Srebrno postaje srpsko more za meštane, njihove goste i brojne turiste, kojih je iz godine u godinu sve više. Kupaju se i uživaju na plažama, a večernje šetnje kroz brojne drvorede do raskošnog parka na Dunavu završavaju se na nekoj od brojnih muzi čkih i gastronomskih manifestacija.
Mnogo drže do svojih letnjih festivala, pa su „Carevčevi dani“, „Alaske večeri“, filmski „Silafest“ili „Ramski sutoni“u obližnjoj Ramskoj tvrđavi ponos ovog gradića.
Gradištanci znaju da žive u malom raju, pa se jedino ne slažu da li je lepši leti ili s jeseni. Obilje cveća i zelenila smenjuju neodoljive jesenje boje, a onda im silna košava sa Dunava poskida boje i u jednom danu donese zimsku idilu. Dolazak zime prvo najavi sneg na rumunskim brdima i onda Dunav navuče neki ozbiljan i pomalo zastrašujući izgled. Ali i to ima svojih čari – površinu reke preplave brojni beli labudovi koji ovde provode hladne mesece.
Meštani su ljubazni, blagorodni i s osmehom će potvrditi da se u njihovom gradu živi u skladu sa prirodom i bez previše stresa. Kažu da je lekovit i sam pogled na brodove koji lagano plove Dunavom i tu „medicinu“preporučuju svima iz velikih gradova.
Gradište demografski nije veliko, ali njegov duh svakako jeste