Ne okreći glavu

Sindrom „žrtva je zapravo krivac“sve je češći u našem narodu i, nažalost, opet je pokazao svoje najgore lice

Bilo da je u pitanju nasilje u porodici, seksualno uznemiravanje ili bilo šta loše za šta znamo da se dešava, a ćutimo, mi smo saučesnici. Tako i sve one žene, majke, bake koje su mirno sedele u tramvaju i gledale u vrhove svojih cipela, ili čak i izvirivale da bolje vide šta se dešava, dok je manijak nasrtao na bespomoćnu devojčicu, nisu ništa manje nego njegovi saučesnici. Zapravo, svi koji okreću glavu na drugu stranu gori su od njega.

Zamislite samo šta je bilo u glavi te jadne devojčice dok joj se ludak unosio u lice i nasrtao na nju? To što joj je on uradio je trauma, velika, i pitanje je da li će proći, ali ta ravnodušnost koju su ljudi u tom trenutku pokazali, za nju je, sigurna sam, još veća trauma.

Ide se čak toliko daleko da se raspravlja o tome da li je manijak zaista manijak, a žrtva stvarno žrtva, iako je evidentno da jeste, a sindrom „žrtva je zapravo krivac“, toliko čest u našem narodu, opet je pokazao svoje najgore lice.

Kažu, reakcija je izostala jer su svi mislili da se njih dvoje poznaju i da je ona mnogo starija od 12 godina, kako se pisalo. Pa sve i da je tako, da li mu to daje legitimitet da je napada, u redu je zlostavljati nekog ako je punoletan?

Šta se dešava sa nama pa ne reagujemo na ovakve stvari koje nam se dešavaju pred nosom? Zašto gledamo svoja posla baš u onim situacijama kada treba da gledamo tuđa?

Znam nekoliko teorija. Prva je da se ljudi instinktivno povlače u opasnim situacijama, pogotovo ako procene da su slabiji od nasilnika u tom trenutku. Drugo, i dalje imamo uverenje – tuđa svađa, tuđa stvar. Treće, toliko smo preplavljeni nasilnim sadržajem na TV-u i u novinama da smo verovatno razvili određen nivo „tolerancije“na to, pa i ne reagujemo.

Međutim, u osnovi svega jeste realan strah i za ličnu bezbednost. I sve to stoji. Ali stoji i to da smo mi, žene, masovnije skakale u svoju odbranu svaki put kad nam je u tom istom prevozu neko dahtao za vratom, nepristojno se približio ili šta već, nasilnici ne bi mogli da ordiniraju javnim prevozom ovako slobodno i neometano.

Tek kada mi prestanemo da se plašimo, oni će se uplašiti.