Baka Mila i deda Aca
„Idemo sa školom u posetu staračkom domu“, kaže mi nedavno moja Sofija. „Odnećemo im poklone, pevaćemo, a izvešćemo i predstavu, mislim da će bake i deke biti baš srećni“, priča mi uzbuđeno.
I dok smo za tu priliku pravile i ukrašavale liciderska srca, ona me pita: „Mama, a zašto su ti ljudi u domu, da li to znači da oni nemaju baš nikog ko ih voli i ko bi se o njima brinuo?“
Nije baš tako, mislim se, nekad su stvari drugačije nego što se čine. Obično pomislimo da su ljudi tamo mimo svoje volje, odbačeni i zaboravljeni. A onda se setim...
Baka Mila nije imala dece. Imala je dva muža, obojicu ih je sahranila. Bila je vesela i šašava, sve ono što mislimo da babe nisu. Putovala je, stalno kupovala slatkiše, pravila najbolju atmosferu na porodičnim slavljima. Imala je stan u kom je živela sama. Kada je napunila 65, organizovala je rođendan u kafani, obavestila rodbinu da je prodala stan, kupila garsonjeru i rekla da će tek da živi. A onda je dodala da je garsonjeru već izdala i da od sutra živi u staračkom domu. Svi su bili šokirani. Za dve nedelje Mila, skockana od glave do pete, već je bila okružena novom ekipom. Nakon dva meseca rekla je da se zaljubila u Ljubišu, divnog deku, isto iz doma. Za mesec dana napravili su svadbu, opet tu, u domu. Živeli su zajedno još 10 godina. Onda je Mila preminula u snu. Ljubiša za njom. Setim se onda i mog deda Ace. Velikog, stamenog, ponosnog čoveka. To što je poslednjih 30 godina života, spletom tragičnih okolnosti, proveo u invalidskim kolicima, nije oduzelo ništa od njegove snage, autoriteta. U tim kolicima kretao se kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Baka je umrla mlada, a on nas je, dok su roditelji radili, sačekivao i ispraćao iz škole, radio sa nama domaće zadatke, a uz sve to i sam pomalo radio... I nije morao ništa da nam priča jer posmatrati čoveka bez nogu koji živi sam, ne traži, ne želi i ne očekuje ništa, a sve stiže, i da sredi kuću, i da brine o nama, i da skuva ručak, i da pravi najbolju krempitu na svetu, bila je lekcija sama po sebi. Koliko velika i važna, to danas shvatam. Zdravlje ga je služilo do samog kraja. A onda je osetio da posustaje. I dok smo svi razmišljali šta ćemo i kako ćemo, on je rekao: „Pronađite mi dom.“Neću više da kuvam, umorio sam se, a i sestre su sigurno slatke, govorio je. Tamo je i umro, mirno, dostojanstveno, baš kao što je i živeo.
Svi koji kažu da je starost tužna, nisu poznavali baka Milu i mog deda Acu.
A onda je rekla da je garsonjeru već izdala i da od sutra živi na novoj adresi, u staračkom domu