Registracija

Registracija je ove godine za mene bila poput jedne lude vožnje. Brze, neudobne, nebezbedne i pomalo panične. Ipak, na kraju sam nekako živa i zdrava stigla na cilj. Ok, sa kojim živcem manje u glavi, ali stigla sam. I dobila nalepnicu. I častila sve koje znam. Jer to je bio poduhvat, verujte mi na reč. A kako je sve počelo. Uz kafu, u nekom sasvim neformanlom razgovoru, koleginica Sofija mi pomene kako je tehnički pregled sada jedna prilična peripetija. I dok nas dve opušteno ćaskamo, rešim, onako uzgred, da pogledam u svoju saobraćajnu i vidim kad mi ističe registracija, da se lepo pripremim na vreme. Kad ono ističe sutra! Znala sam da je blizu taj dan, ali da je sutra, to mi nije bilo ni na kraju pameti. Hvala ti, Sofija, mislim se, bolje da saznam i dan ranije nego kad me policija zaustavi. A zaustavljaju me redovno jer prelazim finu kilometražu svakog dana i to pored nekoliko patrola. I tako se odmah raspitam o novim procedurama, saznam da se sada tehnički zakazuje, da je mnogo detaljniji nego ranije, što poštujem, da se razumemo, jer bezbednost je na prvom mestu. Ujutru se spremna zaputim u auto-centar, sve lepo zakažem, odem sa šest prevoza do škole, vrtića, posla i nazad, ali šta ima veze, pa to je samo jedan dan, uveče idem na tehnički. Znam, mom autu ništa ne fali. Mislim, redovno ga vozim na servise, na pranje, menjam gume, ma on mi je kao treće dete.

I tako ga ja samopouzdano odvezem na pregled i čekam. Prilazi mi čovek sa spiskom. Veeelikim spiskom. Retrovizor je naprsao ne jednom mestu, maska prednja vam je oštećena, zadnji brisač vam ne radi, imate koroziju na levom krilu (dva centrimetra), ali znate, to ne može da se zamaže, morate da ga zamenite jer sad se sve slika...

I uzalud meni objašnjavanje kako ništa od toga nije od krucijalne važnosti za vožnju i bezbednost, on me gleda bledo i znam, mora se uraditi šta se mora. I znam da to znači narednih sto dana bez kola. I znam da to znači atak na moj budžet. A znam i da sve to moram. I to brzo. Bez auta meni život staje, a dan mora da traje minimum 30 sati. A neće da traje.

Rešenje je bilo da majstor sve završi za dan, evenualno dva. Operem auto, odem kod njega i slušam tirade kako se prase ne goji pred Božić, da stvarno treba da razmislim da batalim vožnju... On je šizeo, a ja sam jednostavno stajala i čekala da završi. I završio je. Nov termin za tehnički bio je sutradan. Iscrpljena od tri dana jahanja, što bi se reklo, kažu mi da moram auto da operem ponovo, zbog slikanja.

I to je bio kraj. Mora da su mislili da sam u najmanju ruku luda kad sam izvadila iz kola tečnost za stakla i truleks i rešila to sama, na licu mesta. I eto, na kraju smo položili. I on i ja.

Znam, mom autu ništa ne fali, pa on mi je kao treće dete