Muškarac nedelje: Zvonimir Đukić Đule Stvaraću dok mi gitara ne bude teret
Nakon 33 godine na domaćoj rokenrol sceni bend „Van Gog“i dalje radi punom parom. Nedavno je publici poklonio 10. album, za koji Đule, frontmen grupe, kaže da simbolizuje život bez ograda i sliku slobode obojenu optimizmom
Nedavno je izašao 10. studijski album „Van Goga“– „More bez obala“, a od 8. marta će se u prodaji pojaviti i knjiga istog naslova s tekstovima pesama i fotografijama Zvonimira Đukića Đuleta, frontmena grupe. Ovaj bend već 33 godine eksperimentiše sa zvukom, ritmom i emocijama, a sad je notama doplovio do mora bez obala. Kako je bilo na tom putovanju? – Jako uzbudljivo i inspirativno. Pre nego što su nastali prvi stih i nota za nov album, dugo me je zvao jedan isti san, to neko prelepo beskrajno prostranstvo okupano šarenom tišinom. Moje more bez obala simbolizuje život bez ograda i sliku slobode obojenu optimizmom.
Delujete kao čovek koji se dobro zabavlja u svom poslu, a on nije uvek lak.
– Onog trenutka kada budem osetio da me trzalica u džepu žulja i da mi je gitara na ramenu postala teret, eto mene u nekoj novoj, zabavnijoj igraonici. Kako u muzici, tako i u svakodnevnom životu postoje ljudi koji su optimisti, oni govore u duru, i postoje oni drugi, pesimisti, koji govore u molu. E, vidite, od onih sam koji se raduju svakoj harmoniji života koja zove na radost.
Fotografija vam je profesionalno nasleđe od oca. Šta fotografišete?
– Fotografišem trenutak. Slike situacija koje su na prvi pogled neme, ali meni kao da nešto govore. Fotografišem grafite, vodu, nebo, polja, pokret, sve ono što me prizove u sudaru čula s prostorom i vremenom. Sad posle mnogo godina kao da tiho u meni brunda potreba da nastavim to nešto što mi otac zapravo nikada u amanet nije ostavio, ali teško da može kruška ispod jabuke da padne. Verujem da bi mu sad bilo drago da baci oko na sve te moje slučajne zapise, koje za njegovog života nikada sa njim nisam podelio.
Čega danas imate napretek, a šta vam nedostaje?
– Imam mnogo mašte, a to zna da dovede do slatkog ludila za koje ne postoji insulin. Volim kad mi mašta čini svašta i kad iza sebe ostavim razbarušene poteze u stvarnosti, bez imalo potrebe da ih uglancam. Samo da nam je zdravlja.
Šta vam je slava donela?
– Ništa. Slava je izmišljeno stanje, lažno obećanje onima bez nade i vere u sebe. Za mene postoji samo red, rad i disciplina koja te, uz faktor sreće i trenutak rizika, pre ili kasnije dovede do onoga za čim tragaš.
Da li ste zajedno sa suprugom Julijom odlučili da se ne eksponirate javno?
– Mi smo tim još od davnih školskih dana. Ne vidim šta to treba da uradimo i podelimo s nepoznatim svetom iz naše privatnosti, a da to utoli glad i znatiželju „čitalaca“s namerom da se u naslovu prikažemo svetu kao savršen par.
Po čemu vas sin podseća na vas i njegovu majku?
– Za početak, momak je svoj. Inspirišu ga visine, krila, kerozin i avioni. Posvećen je svom cilju, presrećan što nije dete „poznatih“roditelja. Od njega sam naučio kako da pristupim komunikaciji bez opterećenja i kako da svojim ambicijama, čak ni iz najboljih namera, ne utičem na njega.
Kako se opuštate?
– Rad me opušta, a rezultat me zadovoljstvu prepušta. Ne postoji momenat praznog hoda koji bi mi prijao. Budim se ranom zorom i u miru volim da gledam dan koji svako jutro kasni i budi se posle mene.