Inspiracija: Dejana Bačko Stvorena sam za pobede
Malo je stvari koje ne mogu sama – da vežem rep, zakopčam dugme i zatvorim rajsferšlus. Dobro, ne mogu da vas zagrlim, kaže Dejana, koja je pravi dokaz da se sve može kad se hoće
Kad je osvojila zlatnu medalju na Svetskom paratekvondo prvenstvu u Antaliji, u Turskoj, Dejana Bačko (24) dodala je 5. februara još jedan biser sportskoj ogrlici Srbije. Kao članica novosadskog Tekvondo kluba „Gitros“, u finalu je pobedila Ruskinju Magomedovu.
– Presrećna sam i ponosna zbog ovog uspeha. Svetsko zlato je nešto zaista veliko. Moj trener Aleksandar Andreevski i ja dokazali smo da sam broj jedan u svetu i, naravno, u Evropi. Eto šta se sve može kada se puno radi i kada neko u tebe veruje – uzbuđeno priča svetska šampionka.
Prvi tekst o devojčici rođenoj bez ruku objavili smo u „Blic ženi“pre deset godina. Zaintrigirala nas je priča o tinejdžerki iz Bačke Palanke kojoj je priroda dala dar za slikanje, a onda postavila prepreku da taj dar iskaže. Za svakoga bi to bio problem, osim za Dejanu. Mama Sandra joj je najviše pomogla da stekne snažno samopouzdanje. Ni kao mala nije volela da priča o svojoj različitosti, već se trudila da što manje zavisi od drugih. Da sama spremi svoju sobu i obuče se. Još kao mala rešila je da živi bez ograničenja.
– Mnogo sam razgovarala s mamom i ona mi je pomogla da shvatim kako nemam čega da se stidim. Ona me podstiče da slikam jer sam taj dar nasledila od tate i dede. Zato ću upisati srednju dizajnersku, a cilj mi je da se upišem na Fakultet likovnih umetnosti – pričala je tada kao četrnaestogodišnji devojčurak.
Taj cilj je i ostvarila. Pre tri godine, kad smo je opet po-
Upornost nije talenat niti dar od Boga. To je nešto na čemu radim svakoga dana
setili, bila je studentkinja druge godine slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Preselila se u Novi Sad i postala samostalna.
U ateljeu akademije, nasmejana i užurbana spremala se za vežbe. Razgovarali smo kao stari znanci i opet se uverili da je njena upornost i vedar duh uvek vode tamo gde ona hoće.
– Studiram u klasi profesora Dragana Matića i mnogo vremena ovde provodimo. Upisati akademiju je veliki uspeh, ali to je i odgovornost. Potrebno je mnogo rada da se savladaju tehnike, a meni je najteži akvarel – pričala je i veštim pokretima izuvala patike, skidala čarapice i pripremala se za slikanje.
Većinu pokreta koje svako od nas nesvesno radi rukama, ona s lakoćom obavlja nogama, dokazujući da je slikarski dar u oku, ne nužno u ruci. Za one najfinije pokrete, pisanje i slikanje, koristi levo stopalo. Priprema i raspoređuje četkice, istiskuje boje, pomera štafelaj i platno.
– Kad dobro razmislim, malo je stvari koje nikako ne mogu sama. Ne mogu da vežem konjski rep, da zakopčam dugme i zatvorim rajsferšlus na farmerkama. Dobro, ne mogu da vas zagrlim – šalila se Dejana, a osećaj dok razgovarate s njom je kao da vas je obgrlila najlepšim osmehom na svetu.
Tada nam je rekla da je, pored slikanja, sport njena nova ljubav. Da je svet nepregledno polje novih izazova, shvatila je gledajući tekvondo. Istog trenutka znala je da je to sport za nju i postavila je novi cilj. Malo po malo, trening po trening i posle nepune dve godine već je bila vicešampionka Evrope u paratekvondu. Neumorno je vežbala sa trenerom Saletom Andreevskim i ozarenog lica pričala o novom iskustvu.
– Taj čovek je toliko učinio za mene, a ja želim da na njegov trud najlepše uzvratim ozbiljnim treninzima i dobrim rezultatima – rekla je tada, a danas je zlatna devojka, prvakinja sveta u svom sportu.
Uspela je snažnom voljom i energijom da postigne toliko toga. Da bude omiljeni prijatelj, da pokaže i primi ljubav, da mladost živi onako kako mladi treba da je prožive. Dejana je danas diplomirana slikarka i zlatna sportistkinja koja sebi postavlja nove ciljeve.
Paraolimpijada u Tokiju 2020. je nov cilj. Dosad je ostvarila sve što je zacrtala, a mi ćemo opet biti tu da zabeležimo svaki njen uspeh. Sigurni smo da će ih biti još mnogo.