U srcu žene: Jelena Bričić
Lepotica koja vaja i traga za zvukom
Jelena Bričić o svom svetu tišine i umetnosti Još je neobično da neko s hendikepom postigne bilo kakav uspeh, a ja jesam. Od rođenja ne čujem, ali sam srećna što su moje skulpture motivacija deci i roditeljima dece sa sličnim hendikepom da shvate da je sve moguće, kaže ova umetnica
Retko se dogodi da se na otvaranju izložbe mlade umetnice sjati toliko sveta. Vajarka Jelena Bričić (26), uzbuđena, srećna, bez treme, ali svesna odgovornosti, dočekivala je sve koji su došli u galeriju beogradskog Studentskog kulturnog centra da pogledaju njene skulpture. Jednim imenom ih je nazvala „Traganje za zvukom“i time svima prenela da to što od rođenja ne čuje samo znači da će celog života zvuk tražiti, osećati i na svoj način prepoznavati.
Školovanje mi nije bilo posuto ružama
– Još uvek je neobično da osoba sa bilo kojom vrstom hendikepa postigne bilo kakav uspeh, da završi visoke škole, a ja sam sve to uradila. Srećna sam kada pomislim da to što radim može da bude poruka i motivacija deci i roditeljima dece sa sličnim hendikepom da shvate da je sve moguće. Uz podršku, ljubav i ogroman trud, i nama rođenim s nekim hendikepom nebo je granica – kaže devojka koja je s visokim prosekom, u roku, završila osnovne i master studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i sada se sprema za odbranu doktorskog umetničkog projekta.
Jelena svakim svojim uspehom dokazuje da nekada ne treba slušati autoritete. Da je bilo po sudu jedne profesorke likovnog, ona nikada ne bi stigla na Akademiju.
– Moje školovanje nije bilo posuto ružama. Nisam imala svest o tome da sam drugačija i bilo je dosta nerazumevanja i među vršnjacima i kod odraslih. Pamtim šesti razred osnovne škole i profesorku engleskog jezika. Pošto sam dobila peticu na pismenom zadatku, ona je pored te petice odmah dopisala i jedinicu za usmeni. Rekla je da ona mene ništa ne razume i zaključila mi trojku. Došla sam kući uplakana, rekla mojima šta se dogodilo i oni su reagovali. Kao i uvek kada su se dešavale takve stvari... Oni su moji heroji jer su me naučili da držim do sebe i da se uzdam u rad i upornost. Sada mogu slobodno da kažem da treba slušati instinkt i raditi ono sto želiš i voliš, čak i kada drugi ne misle tako – priča Jelena, koja je veštinu govora savladala u petoj godini i, zahvaljujući tome, išla u redovnu školu.
Nisam htela da budem manekenka
Sasvim se lepo razumemo kada razgovaramo oči u oči. Objašnjava nam značenje svojih skulptura, odakle joj ljubav prema kamenu i kako u svakom obliku izražava potrebu za komunikacijom i povezivanjem. Jelena pleni svojim radovima, nekom iskonskom dobrotom, ali i lepotom.
Osim što marljivo uči, Jelena nosi titulu mis Srbije za 2011. godinu u konkurenciji gluvih devojaka, a osvojila je sedmo mesto na takmičenju za mis sveta. Ostale su lepe
Zahvalna sam svima koji su me prihvatali kao drugaricu i kao osobu, jer su mi pomogli da sebe spoznam na pravi način
uspomene, ali je odbila sve ponude da bude manekenka.
Odrastala je u porodici koja ju je vaspitavala da može da se savlada svaki hendikep ako se ide pravim putem. Mami Snežani i tati Goranu nije bilo lako sa dvoje dece koja su rođenjem suočena s istim problemom. Njen mlađi brat Nikola takođe ne čuje, ali je, zahvaljujući roditeljskoj ljubavi i majčinoj požrtvovanosti, pri kraju studija na visokoj školi za informacione tehnologije. Povodom izložbe on je sestri izradio i organizovao štampanje kataloga.
– Zahvaljujući roditeljima, naučeni smo da ne smišljamo izgovore i ne dozvolimo da poteškoće pobede nas. Zahvalna sam svima onima koji su me prihvatali kao drugaricu i kao osobu jer su mi pomogli da sebe spoznam na pravi način.
Jelena se, osim skulpturama, pomalo bavi modom i tekstilom. Počela je da kreira, izrađuje i prodaje mašnice.
– Za njih mi nije potrebna galerija. Mašne izlažem na „Instagramu“jer takvi detalji lakše nalaze put do ljudi nego skulpture koje su i velike i skupe, za mnoge nedostižne. To je sadašnji trenutak, a u kom pravcu ću dalje ići, to je za mene nepoznato. Volela bih da se oprobam u radu sa decom. Da im otvorim vidike koji ne podrazumevaju upotrebu kompjutera, nego nešto što bi sami rukama radili. Da osete lepotu i zadovoljstvo kada nešto sami stvore od plastelina, gline, papira, bilo čega. Da shvate i osete koliko je dodir moćno čulo. Da uposle i osete sva čula koja su im životom dana. Možda i otvorim neku kreativnu radionicu – uz vragolasti osmeh razmišlja o budućnosti.