Jedna od nas: Sofija Juričan
Biću srećna sve dok se zavesa diže
Kad god mi je privatno bilo „biti ili ne biti“, srce mi je lupalo kao ludo od sreće čim se približim sceni. Uzbuđenje me preplavi dok se podiže zavesa pre predstave i dok mi je tog osećaja, biću srećna, kaže naša poznata glumica koju trenutno gledamo kao fantastičnu Vanju u hit seriji „Istine i laži“ Na dan pretpremijere diplomske predstave u Ateljeu 212 glumici Sofiji Juričan sahranjen je otac. Premijera je zatim otkazana zbog ubistva premijera Đinđića. Tog dana pre deceniju i po priseća se kao jednog od najtežih privatno, a poslovno kao jednog od najlepših.
– Bilo je to vatreno krštenje i velika lekcija o tome šta me sve čeka u poslu – počinje priču naša poznata glumica (37).
I mnogo pre tog dana uverila se da joj je dobra psihološka podloga dragocen temelj za život. Zato retko koga od gledalaca ostavljaju ravnodušnim zgode i nezgode psihijatra i psihoanalitičara Vanje, koju glumi u TV seriji „Istine i laži“. Tim likom vedri i oblači od 177. epizode. Dotad ga je igrala Borka Tomović. Posao glumca, kaže, podrazumeva psihološku analizu lika, a igrati lik kome je to profesija, Sofiji je bio dupli izazov. Uspešno ga je savladala delom i zahvaljujući mami Gordani, psihologu, koja ju je odmalena učila da analizira ljude.
Osim toga, i profesori na fakultetu su je učili da, šta god da joj se desi u danu, uvek mora da bude spremna i jaka da izađe na scenu.
– Pozorište mi je najlepša stvar u univerzumu. Uvek kad mi je privatno bilo „biti ili ne biti“, srce mi je lupalo kao ludo od sreće čim se približim sceni i kad su na njoj drugi glumci. Uzbuđena sam kad se podiže zavesa pre predstave. Dok mi je tog osećaja, biću srećna.
Zaljubljena u miris glumačkih kostima
Sofija je rođena Pančevka, živela je u delu grada blizu reke Tamiš, gde su početkom 80-ih snimani domaći filmovi „Balkan ekspres“, „Ko to tamo peva“...
Još kao dete je primećivala govor, mimiku, pokrete ljudi. U školskim danima bila je odličan imitator.
– Obožavala sam da gledam filmove, a najčešće „Prohujalo s vihorom“. U scenama sa Gregorijem Pekom sam umesto Vivijen Li izgovarala njene replike napamet. Talenat za imitaciju mi pomaže da lakše dočaram glumački lik.
Od petog osnovne često je pobeđivala na opštinskim i republičkim recitatorskim takmičenjima. U gimnaziji je bila u glumačkoj sekciji, prvu ulogu je igrala u komadu „Lari Tompson“. Vodila je i emisije na radiju i televiziji.
– Mama i ja imale smo počasna mesta u publici „Boška Buhe“jer me je svaki vikend vodila na dečje predstave, a posle i na pozornice sa repertoarom za odrasle. Sećam se mirisa onog pozorišnog slatkog dima iz nekih scena, a volela sam, kad sedimo u prvom redu, da osetim kako kostimi mirišu na fundus.
Položila na Akademiji, ostala u Srbiji
Sofija je odmalena bila okružena jakim ženama. Baka i majka su, kako kaže, uvek znale šta hoće i ka-
ko. Uz nju su uvek bili i deda Branko i tata, koji se bavio produkcijom i organizacijom programa za decu i mlade u Studentskom domu Pančeva. Međutim, u dvadesetim je imala tu nesreću da izgubi te velike oslonce – oca, dve bake i dedu.
– Tata je pravio omaže rediteljima, kreirao je umetnički program za decu i jedna nagrada za kratki dokumentarni film nosi ime Miroslav Juričan po njemu. Na njega sam perfekcionista i sve započnem samo ako sam sto posto zadovoljna.
Sofija je pre glume upisala istoriju, a onda su krenuli planovi za građevinu u Trstu, gde je trebalo da se presele zbog maminog posla.
– U međuvremenu sam uspela da iz prve položim prijemni za studije glume i presrećna sam ostala u Srbiji. Slobodno vreme na studijama najradije sam provodila gledajući predstave, učila sam glumu i od glumaca na sceni. Čak mi je jedna profesorka zamerila što uzimam autograme glumcima posle predstave jer sam im koleginica.
Ne bi se nikad vratila u dvadesete
Uverila se da u životu može da vlada haos, ali u umetnosti vlada red. Nije do njega lako stići, ali Sofija ne ide lakšim putem u karijeri, ne upada u klišee, ne pripada nikome. Dovoljno je, kaže, što pravi kompromise s merom.
– Uvek postoje trendovi, ali se sve na kraju svede na prave vrednosti, na pravo glumačko biće koje je bez godina, pola, vremena. Dok barem jednog čoveka predstava podstakne da se preispita, nasmeje, da mu obogati misao, u glumi vidim svrhu.
Godine kad nije bila na moru radije bi da prebriše. More, voda i sunce su njena sreća. Za istraživanje dalekih destinacija omiljen joj je „Instagram“– prati profile porodica koje žive na egzotičnim mestima, ljudi sa neobičnim profesijama, divljih životinja, muzeja...
– Tada maštam gde bih sve volela da budem i šta bih sve volela da radim da imam još tri života. Želim da upoznam Južnu Ameriku, Havaje, Argentinu, Čile... Maštam da gledam u plavo i zeleno, radim u rezervatu slonova i kitova, imam stručnost i hrabrost za ekspedicije u prirodu. Za mene su ti hrabri ljudi kao vanzemaljci.
Ponekad joj analitičnost smeta, ali ako treba za ulogu, ima hrabrosti za sve. Povuče rez i kreće.
– Naučila bih da vozim avion i skakala padobranom ako bi bilo potrebno. Igrala sam folklor i moderni ples, ali na časovima fizičkog vaspitanja bih se jedva popela na gredu. Među drugarima je postojala kletva: „Dabogda prelazio preko svega u životu kao Sofija preko kozlića“, jer bih se zakucala u njega. A kao brucoš sam iz prve telom napravila odličnu zvezdu na parketu, do kraja godine sam bila kao akrobatkinja. Sve je stvar motivacije.
Prijaju joj godine koje sada nosi. Ne bi se vraćala u svoje dvadesete jer joj mladost nije bila lepršava i laka.
– Dobro je biti Sofija Juričan jer to niko drugi nije. Kad me je pitao psihijatar da li bih volela da budem neko drugi, priznala sam da ne bih, iako ponekad na prvi pogled izgleda da je drugome lakše i lepše. Kažem sebi – svaka ti čast, za sve što sam prošla. Došlo je vreme da upotrebim lekcije koje sam naučila sazrevanjem. Sada znam da živim, šta mi odgovara, a šta ne. Verujem da će mi ubuduće biti lakše i lepše.
Najteže mi je bilo da napravim prvi korak u svetu glume. Uloge se posle ređaju ako se pokažeš u poslu