Sve pod konac

Ako o nečemu vodim računa, bar kad su sporedne ali važne životne stvari u pitanju, to je da mi novčanik (gde su mi sve kartice, vozačka, saobraćajna, zdravstvene knjižice, moja i dečje...) i ključevi od stana i kola uvek budu pri ruci.

I onda – platna kartica, koja je uvek, ama baš uvek u novčaniku, ovog puta nije tamo. Nemoguće! Ustremim se odmah na Filipa, zna on ponekad da mi pročeprka po novčaniku kako bi dopunio svoju kasicu sa 20–30 dinara, ali sve uredno odmah prizna... Tvrdi da nije ni pipnuo?!

Na bankomatu nije ostala, u radnji nije, u kolima nije, u džepovima nije, sve sam obišla. Jednostavno sam je stavila pored novčanika, nema šta drugo da bude. Blokirati ili ne? Šta ako je nađem, a šta ako je neko nađe pre mene? Pomislim, sačekaću do večeras, pa ću je mirne glave potražiti. Idem kod lekara, i to mi je plan za danas. Otvorim fioku sa zdravstvenom dokumentacijom, sve fascikle su tu, samo ta koja mi treba nije. Sad sam već imala utisak da se neko ozbiljno šali sa mnom.

Kako je moguće da jedine stvari za koje sam sigurna gde su ovaj put nisu na svom mestu. U glavi mi je ti-nu-ni-nu... I ne, nije to neorganizacija, skromno ću reći da sam kraljica organizacije, već stres. Izgleda da se ne može baš sve organizovati.

Stres je, izgleda, postao velika boljka i, kažu, znamo da mu se uspešno odupiremo sve dok uspevamo stvari da držimo pod kontrolom. A šta raditi kad ne uspevamo? I krenem da čitam. Toliko je toga što se danas nudi, a pomaže savremenom čoveku da se relaksira.

Najnovija stvar, ima je i kod nas, jeste neki tenk pun vode. Uđeš u njega, zatvoriš se, legneš, zbog neke specifične vode ne možeš da potoneš. Ne čuješ, ne vidiš, ne osećaš miris, nema gravitacije, nema vremena, nema dodira, nema zvukova, jednostavno isključiš sva čula i plutaš. I tako 90 minuta. Da li bih izdržala? Ne verujem. Čitam dalje. Postavite ruke u nivo ušiju i pucketajte prstima naizmenično levo-desno, kaže neki super doktor. Probala, ne pomaže.

Zvučna kupka. Legnete, prepustite se zvucima gonga i opuštate se. Iskreno, ne znam da li bi me to opustilo.

Valjanje u senu sa mirisnim travama i povratak prirodi, i to je jedna od ideja i sviđa mi se, ali seno u stan da dovučem ne mogu, a da platim da bih se u njemu valjala, neću.

I pevanje je, pišu, infuzija za smirenje. E, to radim redovno, ali izgleda da ne pomaže toliko.

Šta onda, pitam se. Možda samo treba konačno da shvatim da ne može sve biti idealno, pod konac.

Izgleda da se ne može baš sve organizovati