Zaradila sam penziju pevajući
Ceo svet sam obišla s armijskim horom, za koji je teško danas objasniti šta je značilo proći audiciju, kaže Vesna, magistar pevanja i penzioner, koja deci iz komšiluka besplatno drži časove klavira
U nevelikom novobeogradskom stanu nije bilo prostora za mnoge stvari, ali je klavir morao da dobije počasno mesto. Tako Vesna Koljenik, koja je penziju zaradila pevajući u horu Umetničkog ansambla „Stanislav Binički“, nekadašnjem Armijskom horu, objašnjava što ceo jedan zid zauzima ovaj instrument.
– Živim sama, nemam svoju decu, a zahvaljujući klaviru, kućom mi često odzvanja dečji smeh. Na besplatne časove muzike dolaze klinci iz komšiluka i unuci mojih prijatelja. Prija mi kada se osećam korisno, kada tim čistim dušama otkrivam lepotu tonova i navedem ih da zavole kvalitetnu muziku. Kad im vidim sreću u okicama, srce mi bude puno, pa često zaboravim da sam već devet godina u penziji – priča Vesna, kojoj topao osmeh ne silazi s lica.
Veruje da su tuđe uspomene drugima retko kad zanimljive, pa ih brižljivo čuva za sebe. Samo s nekoliko odanih prijatelja i kolega prepričava zajedničke dogodovštine s proba, snimanja, koncerata i turneja.
Bili smo muzički ambasadori
– Kako nekome danas objasniti šta je bio Hor Jugoslovenske narodne armije i koliki je bio njegov značaj za kulturu i međunarodne odnose naše tadašnje zemlje. Nije floskula kada kažem da smo bili muzički ambasadori Jugoslavije jer smo proputovali ceo svet. Bilo nas je oko stotinu, iz svih krajeva, a opet nikada se nije desilo da je neko došao u hor samo zbog toga što pripada nekom narodu ili narodnosti, po takozvanom ključu. Svi smo bili u statusu građanskih lica na službi u JNA, kako se to tada zvalo, a svi odreda vrhunski pevači i obrazovani muzičari. Znate, konkurencija je bila nezamisliva za današnje vreme, a kriterijumi rigorozni. Na primer, na konkurs za mesto drugog soprana u horu javi se pola Jugoslavi
je. Toliko je bilo prijavljenih da je stručna komisija mogla da bira po obrazovanju, kvalitetu glasa, estetici, poreklu. Mogli su i boju očiju da izaberu i da ne pogreše – bez šale, vrlo ozbiljno priča o tim vremenima.
Seća se prelepih toaleta koje su se šile za koncerte. Svaka je haljina bila dobro promišljen scenski kostim, a o tome su se brinuli veliki kreatori i etnolozi. Bilo je važno, kaže, da publici stane dah kada se u tolikom broju pojave na sceni.
Od ovacija se koža ježi
– Kolege su nosile odela i smokinge, a mi smo bile kao labudice u večernjim haljinama. Nije se moglo izaći bilo kako na scene „Kolarca“, Doma JNA, „Dubrovačkih letnjih igara“, „Splitskog“ili „Ohridskog leta“... Na svetskim festivalima horova i spektakularnim koncertnim nastupima dobijali smo duge aplauze i pre prvog otpevanog tona, a ovacije su nam nekako sledovale jer smo uvek bili fantastično pripremljeni. Verujte da i danas mogu da prizovem te zvuke iz sala od kojih se ježila koža i posle kojih smo se osećali kao da smo na vrhu sveta. Pamtim i nastupe za druga Tita i njegove goste. Kažu da je to bila propaganda, ali nas je zanimala samo muzika, bila ona rodoljubiva, umetnička ili popularna – kaže naša sagovornica.
S ponosom govori i o velikim imenima s kojima je hor sarađivao, velikim operskim pevačima i svetski poznatim dirigentima, ali i o repertoaru.
– Pa zamislite samo kako je zvučala liturgija Stevana Mokranjca koju je naš hor pevao zajedno s najčuvenijim svetskim horom „Glinka“.
Sve bih isto iz početka
Iako je od malena bila zaljubljena u muziku, studirala je prvo psihologiju. Usput je u amaterskim društvima brusila glas i vokalne tehnike, pa se na kraju vratila muzici i magistrirala pevanje na Muzičkoj akademiji u Beogradu.
– Rođena sam u Nišu, u porodici koja je upijala muziku s radija, gramofona ili televizora. Otkad znam za sebe, otac je bio nepokretan, ali je u našoj kući uvek bilo veselo. Mama je bila učiteljica, pa je sestru i mene lako naučila da tatina bolest nije prepreka da se radujemo životu, a on nam je uvek davao povoda za smeh. Počela sam rano da sviram harmoniku i verovala da muzikom lečim tatu, a sestru Jadranku zabavljam – smeje se ovom slatkom sećanju.
Danas su šetnje po keju, druženja s kolegama u zemunskim kafanicama mesta Vesnine mentalne rehabilitacije. Kad se uželi samoće, tu su knjige, ali i stare ploče. Neretko izabere nešto modernije na novom tabletu i počne da niže perle. Tako nastaju uvek drugačije narukvice i naušnice koje rado poklanja dragim ljudima.
– Kad pravim nakit, imam utisak kao da komponujem, i opet mi je lepo. Osećam se ispunjeno, jer mi život nije prošao uludo, već u muzici i lepoti. Imala sam velike, lepe ljubavi i ni na jednu ne gledam s gorčinom. Bilo je emotivnih izdaja, ali sam se vodila onim da pametniji ne popušta, već napušta. Samo me muzika nikad nije napustila i sada su sve to moje lepe uspomene. Ostvarila sam sve mladalačke snove i imala bogat život, koji bih, da mogu, ponovila. Mnogo je lepo – s radosnom iskrom u očima poverila nam je Vesna delić svojih sećanja.
I danas mogu da prizovem te zvuke iz sala od kojih se ježila koža. Zamislite samo kako je zvučala liturgija Stevana Mokranjca koju je naš hor pevao zajedno s najčuvenijim svetskim horom „Glinka“