Ostala sam bez posla i okrenula se tkanju

Glavni motiv staparskog ćilima je ruža, ali šara zavisi i od improvizacije same tkalje

U 55. ostala sam bez posla. Danas je i u većim gradovima teško naći posao u tim godinama, a možete tek da zamislite kako je u malom mestu poput Stapara. Zato sam se okrenula tkanju, priznaje Verica Mijatović, tkalja Udruženja „Staparska ruža“.

Osnovama tkanja podučila ju je baka Mica, a potom je prošla tromesečnu obuku koju je organizovao Grad Sombor s „Etno-mrežom“i NALED-om. Tu je savladala staparsku klečanu tehniku tkanja, nimalo jednostavnu.

– Baš kao naš ćilim, i ova tehnika je posebna. Radi se na horizontalnom razboju, a prilikom tkanja uključen je rad i ruku i nogu. Razlikuje se od pirotske jer se nji

i hov ćilim tka vertikalno ima drugačiji motiv.

Verica nam priča da motive „skidaju“sa starih ćilima. Same crtaju šeme na osnovu kojih tkaju, a kad se greška potkrade, najvažnije je da je uoče što pre.

– Tada je lakše ispraviti. Zato uvek kažem da u našem poslu moraju da rade ruke, noge i glava. Moraš da se koncentrišeš, brojiš i paziš na šemu. Ruža nam je glavni motiv, ali sve zavisi od improvizacije i sposobnosti same tkalje.

Ova Staparka otkriva nam da od tkanja može da se zaradi, ali da je problem to što su prihodi neizvesni jer nikad ne znaju koliko će na kraju meseca zaraditi. Međutim, nada se da će se ta situacija uskoro promeniti jer se i kod nas ručni rad sve više vrednuje.

– Ne idemo mi u udruženje samo da bismo zaradile, već i da bismo se družile. Radimo, šalimo se, a kad zatreba, znamo i da majstorišemo. Naša drugarica Ljilja donese alat, klešta i ključ 13, pa same zategnemo razboj ako treba ili namestimo papučicu kad se pomeri. Mi smo primer da i žene u malom mestu mogu da se organizuju, rade nešto lepo i korisno, ali je samo važno da postoji volja – kaže Verica.