Šta to beše osam sati sna
Jedan od najvećih izazova s kojim se suočavaju svi roditelji jeste (ne)spavanje. Marijana, Nikolina i Tanja imaju decu različitog uzrasta – bebu, decu koja idu u vrtić i adolescenta – i opet svakoj nedostaje neki sat sna
Nikolina Milosavljević mama devojčice (5) i dečaka (2) U ovom uzrastu moja deca spavaju celu noć, ali zbog brojnih obaveza, što kućnih, što poslovnih, često žrtvujem san. Pošto sam preduzetnica, radim noću kad deca spavaju. S vremenom sam navikla na manje sati sna. Prosečno spavam oko šest sati, a kad odspavam sedam, osećam se kao da me je neko častio. S obzirom na to da sam neko vreme patila zbog umora, išla sam na psihoterapiju kako bi mi bilo lakše. Na kraju, shvatila sam da ću uvek spavati oko šest sati, ali da više nije pitanje količine sna, već moje tolerancije na umor. Što imam veću toleranciju na umor, postajala sam odmornija i pozitivnija. Drugim rečima, kada sam se pomirila sa činjenicom da će mi san uvek biti uskraćen donekle, bilo mi je lakše. Naravno, psihoterapija mi je pomogla da postavim sebi granicu, tj. da ne spavam manje od šest sati, zato što bih u suprotnom mogla da se razbolim.
Tanja Leković ponosna mama studenta Luke (21) Miran san roditelja prestaje s rođenjem deteta i to nije fraza. Nakon muka s grčevima, zubićima, prehladama, većanjima je li sit ili gladan, dođu i one muke koje podrazumevaju kasno vraćanje kući nakon izlaska s društvom. U početku, kao i svaki roditelj, sedela sam i držala sat pred sobom, ali dolazak kući u pristojno vreme i druženje s dugogodišnjim drugarima, inače dobrom i pristojnom decom, ubedili su me da briga treba da bude svedena na minimum. Na sreću, imam lep odnos s njim, pa je na snazi dogovor da mi pošalje poruku kad planira da se vrati i da me probudi kada dođe. Još ukoliko u retkim prilikama u grad ode automobilom, briga se bar utrostruči. Naravno da čvrsto zaspim tek kada čujem: „Majko, došao sam.“