Tiršova 10, mesto gde rade hrabri i posvećeni
Oni saopštavaju roditeljima tešku dijagnozu, drže male pacijente za ruku dok prolaze agresivnu terapiju, raduju se kada se sve završi dobro i krišom plaču ako pođe po zlu – zato se kaže da posao na dečjoj onkologiji nije za svakog
Tužna je istina da ni najmlađi nisu pošteđeni malignih oboljenja, a kada se dete tako teško razboli, u trenutku se sruši svet i sve gubi važnost i smisao. Tada jedino zaokupljaju dušu i um pitanja zašto se to desilo baš njemu i postoji li nada.
Odgovore na njih potražili smo na Odeljenju dečje hematologije i onkologije Univerzitetske dečje klinike u Beogradu, čuvene Tiršove 10. Na ulazu smo navukli kaljače i potom zakoračili u besprekorno čist, blistavo osvetljeni hodnik. Prolazimo pored staklenih boksova, gde su smešteni mali pacijenti šćućureni uz majke, koje pokušavaju da ih nagovore da uzmu još jedan zalogaj, tepaju im, pričaju... Preko puta bolesničkih soba je igraonica u kojoj sve pršti od boja, pored nje soba za intervencije iz koje se čuje dečji smeh.
– Pregledi su ponekad neprijatni, pa se trudimo da opustimo decu, pričamo s njima, šalimo se – objašnjava
Nena Divac, zamenica glavne sestre, koja na ovom odeljenju radi osamnaest godina i ne bi, kaže, menjala svoj posao ni za jedan drugi na svetu, iako nije nimalo lak.
Ovde rade sestre koje su prošle posebnu obuku. One su do detalja upoznate s neželjenim dejstvima terapije, prepoznaju kada je mali pacijent ugrožen, samostalno stavljaju decu na monitoring, obaveštavaju roditelje. Maze i paze male pacijente kao da su njihovi rođeni, igraju se s njima, trude se da ih ne boli neprestano i dosadno bockanje, pokušavaju da izmame osmeh kada u njihovim očima vide patnju. Raduju se kada se sve završi dobro i krišom plaču ako pođe po zlu.
Ovaj posao nije za svakog
Doc. dr Jelena Lazić, žena neverovatnog entuzijazma, bez ostatka se, kao uostalom ceo tim na Odeljenju dečje hematologije i onkologije, daje svojim malim pacijentima. Leči teško obolelu decu skoro dve decenije i tvrdi da to nije posao za svakog.
– I lekari i osoblje suočavaju se s mnoštvom izazova i ogromnim stresom, počev od saopštavanja dijagnoze roditeljima, koji teško prihvataju da im dete ima malignu bolest, pa do terapije, koja je vrlo agresivna i ima brojna štetna dejstva. Ova vrsta poziva je specifična i mlade kolege pri odabiru grane medicine kojom žele da se bave moraju da imaju jasnu sliku s kakvim će se izazovima svakodnevno suočavati – kaže doktorka Lazić.
Na ovom odeljenju leče se sva maligna oboljenja kod dece od rođenja do 18 godina: leukemija, Hočkinov i ne-Hočkinov limfom, svi zloćudni tumori osim onih na mozgu, za koje je nadležan Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, ali i benigni poremećaji krvnih loza, kao što su razne vrste anemija i trombocitopenija.
– Leukemija je najučestalija maligna bolest u pedijatriji, dijagnostikuje se u oko 35% naših mladih pacijenata, a bitan podatak je da se uspešno leči kod više od 90% dece – kaže.
Procenat izlečenja drugih dečjih hematoloških i malignih oboljenja, dodaje, takođe je vrlo visok
i po uspešnosti terapije ne zaostajemo za razvijenim svetom.
– Našim pacijentima su dostupni savremeni lekovi i druge terapijske metode koje se koriste u vodećim svetskim klinikama: najnovije generacije citostatika, zračenje, hirurgija i, naravno, transplantacija koštane srži. Izuzetak su lekovi za vrlo retke maligne bolesti koji nisu na listi RFZO, ali se pokrivaju troškovi njihove nabavke na različite načine. Takođe, pozni stadijumi nekih zloćudnih oboljenja tretiraju se biološkom terapijom, koja se ne primenjuje u našim bolnicama, ali imamo sporazum s klinikom u Đenovi, gde se šalju pacijenti o trošku države – objašnjava.
Odustajanja nema ni kad je najteže
Sedamnaestogodišnja devojka širokog osmeha miljenica je celog odeljenja. Deca je obožavaju jer se s njima igra i šali, sestre i doktori je vole zbog nepresušnog optimizma i vedrine kojom zrači. Katarina Pešterac je pravo čudo. Do pre godinu dana bila je oličenje zdravlja, a onda se javio bol u glavi, pa u vratnom delu kičme od kog je sve teže hodala. Snimak magnetne rezonance otkrio je da su kičma i karlica izrešetane promenama, a biopsija je pokazala da se radi o četvrtom stadijumu malignog ne-Hočkinovog limfoma kostiju, vrlo retkoj bolesti.
Odmah je podvrgnuta intenzivnoj terapiji citostaticima i promene na kostima počele su da se povlače već posle drugog ciklusa lečenja.
– Sada primam poslednji, šesti ciklus lekova i ne smatram da je strašno to što sam ostala bez kose. Neću da nosim periku, sviđa mi se ovako. Više su mi smetale druge nuspojave, recimo, afte zbog kojih mi je svaki zalogaj, čak i gutljaj vode, delovao kao da u ustima imam užareno gvožđe. Ali sve je to prolazno, najvažnije je da su rezultati dobri – zaključuje ova šarmantna, duhovita devojčica, zapanjujuće zrelog razmišljanja, netipičnog za njenu generaciju.
Izvesno je da je naglo odrasla kada se razbolela, ali sigurno je da njenom stavu mnogo doprinosi i činjenica da je vrhunska šahistkinja, prvakinja Srbije i naša predstavnica na svetskim i evropskim takmičenjima. Katarina gleda samo napred i planira budućnost.
Iako se mogu pohvaliti svetskim rezultatima lečenja, na Odeljenju hematologije i onkologije u Tiršovoj svesni su činjenice da maligna bolest može imati nepredvidiv tok, da uvek postoji opasnost da se vrati ili pogorša.
–
Neka od tih oboljenja smatraju se izlečenim ako simptomi potpuno nestanu posle šest meseci, ali kod većine je taj rok pet godina, u nekim slučajevima i čitava decenija
da bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da je bolest savladana – objašnjava doktorka Lazić i dodaje da se dešava, doduše sve ređe, da bolesnoj deci, uprkos najboljoj terapiji, ne može da se pomogne. Ali se pokušava. Uvek i do kraja.
Malim onkološkim pacijentima dostupna je savremena terapija kakva se i u svetu daje