U srcu žene: Dragana Đaković Dobila sam novu jetru, a onda sam postala i majka
Niko osim Dragane nije verovao da će nakon transplantacije jetre uspeti da rodi dete. Želja je bila jača od lekarskih prognoza
Dragana Đaković (34) iz Vrbasa imala je 13 i po godina kada je saznala da ima autoimuni hepatitis tip 2, usled čega je nastupila ciroza jetre. Transplantacija je bila jedina šansa da živi i zato je bila prvi pacijent kome je pre šest godina u Urgentnom centru KCS presađena jetra. Nakon što je dobila šansu za nov život, Dragana je počela da razmišlja o davnoj neostvarenoj želji – da postane majka.
A kad nešto želite toliko jako, koliko je Dragana želela bebu, dešavaju se čuda. Baš takvo desilo se 26. jula ove godine, kada je na Odeljenju za visokorizične trudnoće u Višegradskoj na svet došao mali Radovan.
– U pola šest ujutru pukao mi je vodenjak. Najveća briga mi je bila da moja beba bude dobro. Čekajući da me odvedu u salu na carski rez, nijednog trenutka nisam se bojala za sebe, samo sam želela da moje čedo bude dobro. Razmišljala sam: „On će biti moje sidro, razlog da nastavim da se borim“– priča Dragana.
Kada je, kaže, prvi put ugledala sina, ponovo se rodila.
– Najlepši posao je biti majka, jer je plata čista ljubav – smeje se dok nežno ljubi Radovana.
Doktorka i kuma, što da ne?
Radovan se rodio pre vremena, sa samo 2.170 grama, ali je zahvaljujući odličnom timu lekara, sve prošlo u najboljem redu
Danas njih dvoje uživaju zajedno, igraju se, skitaju po gradu, šetaju se po parku, grle se po celi dan... Radovanu prija maženje, a Dragani majčinstvo.
Međutim, ono što je prethodilo Radovanovom rođenju nije bilo jednostavno. Dragani je ustanovljena visokorizična trudnoća, koja je morala redovno da se kontroliše. Došlo je do prevremenog porođaja, Radovan se rodio sa samo 2.170 grama, ali je zahvaljujući od
ličnom timu, na čelu s prof. dr Milošem Petronijevićem, ginekologom akušerom i načelnikom Odeljenja za visokorizične trudnoće u Višegradskoj, sve prošlo u najboljem redu.
– Dok je bila u mom stomaku, beba se zgrčila i napravila takav položaj da mi ne ugrozi jetru. I nikad me na tu
stranu nije udarila. Vodila sam računa da se zdravo hranim, jela sam dosta voća i povrća, pila sam prirodne sokove kako bi moja beba imala sve potrebno, ali i zbog stanja moje jetre. Sve u svemu, imala sam laganu trudnoću. Trudila sam se da budem zdrava, a lekari su dobro obavili svoj deo posla – priseća se.
Kada je saznala da je trudna, Dragana je radost prvo podelila sa suprugom Vučetom Kilibardom, a onda i s roditeljima i sestrom.
– U početku su svi bili uplašeni zbog mog zdravstvenog stanja, a onda je radost pobedila. Bilo je i onih koji nikada nisu verovali da ću uspeti da postanem mama. Meni je bilo najvažnije što me je u tom trenutku podržala moja doktorka, prof. dr Tamara Milovanović, gastroenterolog hepatolog u KCS, i moju terapiju prilagodila trudnoći. Ona je velikim delom zaslužna što se ostvario moj najveći san i zato će baš ona na leto krstiti Radovana.
Sećam se buđenja iz narkoze uz Cecinu muziku
Danas, dok uživa sa sinom i porodicom, Dragana se retko seti svega što je preživela. Na trenutak, dok govori o tim danima strepnje, osmeh joj nestane s lica, ali brzo se vrati.
– Znala sam da je transplantacija jedini način da nastavim da živim. S tim saznanjem strah se negde izgubio. U operacionu salu sam tog 26. juna 2013. ušla bez straha. Stavila sam slušalice u uši i đuskala.
Kada se uveče probudila iz narkoze, sestre su joj otvorile prozor kako bi mogla da čuje muziku koja je dopirala s Ušća.
– Te večeri je Ceca, moja omiljena pevačica, imala koncert na Ušću. Pesma se čula do Kliničkog centra. Bilo je lakše probuditi se uz pesmu. Nekako sam znala da će otada pa nadalje sve biti dobro.
Dragana je zahvalna svom donoru na šansi koju je dobila. Kaže da je u ovoj oblasti i u Srbiji napravljen veliki pomak, ali da treba još raditi na edukaciji građana kako bi se lakše odlučili na doniranje.
– Eto, ja sam dokaz da nikada ne smete gubiti nadu. Čuda se dešavaju, a ja moje upravo držim u naručju. Svega toga ne bi bilo da porodica jednog mladića koji je doživeo moždani udar te noći nije odlučila da daruje njegove organe i omogući nekom drugom da nastavi da živi. Beskrajno sam im zahvalna na tome, jer da nije bilo tako, danas možda ne bi bilo ni mene ni Radovana.
Dok je bila u mom stomaku, beba se zgrčila i napravila takav položaj da mi ne ugrozi jetru. I nikad me na tu stranu nije udarila